Још увек сматрам да је тв траћење времена. Изузев ако не натрапате на добар документарац, истраживање, занимљивости, не пратите спортска догађања или гледате филм, и то не било који.
Е, па, на том истом тв, и то на "Пинку" синоћ је, као мелем за моју широм пробуђену радозналост због препознавања култног имена филма "Dogville" синоћ исти и емитован.

Довољан је био Пол Бетани у улози наратора да предосетим интригу којој се не одолева. Купио ме је ролом једне од утвара које су прогањале Џона Неша по којем је снимљен величанствени "Блистави ум".
И, наравно, слабост према нордијско-германској филмској алтернативи, у коју се, у најширем идејном смислу, можда, уклапа контроверзни Ларс фон Трир. (Захваљујући уредницима филмског програма домаћих телевизија нагледали смо се "Антихриста" - ко је издржао).
Вансеријска Никол Кидмен, у сваком погледу, дефинитивни је магнет за тв екран на којем се емитује "Пасји град". И би.
Ово ремек-дело Ларса фон Трира и сценаријски и занатски је заокружио филмски велемајстор сада већ средње генерације, филмски Керкегор.

Стеге колектива


Пословично сведена сценографија додатно једну универзалну причу о границама или боље рећи непостојању граница страдања фокусира на вечно и неискорењиво зло, на које се мора одговорити, за које нема опроста.
Град као град, забит са свега  двадесетак породица, мала херметична средина у којој сви тајни поступци кад-тад постану јавни, али им се под притиском неминовног заједништва "гледа кроз прсте", у фон Трировој визији планете добија мучну димензију увећања до васцелог света. Као да се никада догађаји не би збили другачије ни у мегаполису подељеном на квартове...
Жилавост зла које се толерише, рационализује до мере када постаје обичај, случајну жртву поставља на пиједестал Христовог (безразложног и свакако претераног) страдања.
Осликавање зла за које су способни "мали" и "већи" људи (малограђански "интелектуалци" који се покоравају неумољивим законима стада) ако добију прилику да одлучују о животу и смрти, виђени очима Ларса фон Трира добијају чудовишну димензију. Као и свако зло, непружање отпора и беспомоћност само распаљују прљаву машту. Неминовно се намеће питање за шта би били способни "маштовитији" од возача камиона, воћара, инвалида, домаћице, бединерке, баштованке...Довољно да нечовек подивља.

Освета


Истражујући феномен зла, како индивидуалног тако и колективног, диригент мора да контрапунктира отпор - практично се супротстављајући хришћанској традицији, која би саветовала окретање и другог образа.
Да са злом мора да се обрачуна сама жртва, ма колико била религијом дресирана на трпељивост и праштање, саветује аутор овог сублимисаног ремек-дела.
И заиста, после дуге борбе са собом, она вапије за осветом над недостојнима живота - чак и сама постаје џелат. После преживљених мука, гледалац је (да ли се варам?) на њеној страни - опроста малодушју нема, оно и јесте пустило зло из Пандорине кутије да подивља. Макар се звала и Грејс, милосрђе, милост, праштање.
И после 13 година "Пасји град" наставља да живи на позорницама широм света. Догвил је вечна прича.

0 Коментари