ЗАШТО СЕ ТРЕБА ЧУВАТИ ЛЕКАРА?

Живот је заиста пун изненађења!
На жалост, нису увек пријатна.

Један недавни случај, једна недавна дијагноза у потпуности је пореметила живот нашег суграђана Ј.П. и његове породице.
Због изузетно снажног бола у костима и великог црвеног отока у пределу десне лопатице, Ј.П. је на годишњем одмору затражио медицинску помоћ у локалном дому здравља, где су му констатоване реуматоидне тегобе.
Лечење наставља по повратку у Београд, од специјалисте до специјалисте, од лабораторије до лабораторије, од приватника до приватника.
После санирања евентуалног жаришта антибиотиком "Хемомицином", преписаним од пулмолога, стање се донекле побољшало.
Међутим, Ј. П. није желео да ствари препусти случају и поново прође пакао.
У тој потрази за излечењем, готово случајно завршио је у приватној ординацији једног познатог београдског нефролога. После снимања и лабораторије, лекар констатује почетак бубрежне инсуфицијенције - процес калцификације једног од бубрега...Предлаже хоспитализацију у најбољој болници, у којој иначе ради.
Најмање што је Ј. П. очекивао је да има икакав проблем са бубрезима.
Никада није лежао у болници.
Пре "Хемомицина" не сећа се када је попио таблету....

(Безазлено) Испитивање

И ту ствари почињу да се захуктавају.
Озбиљно застрашен сумњом нефролога на бубрежну инсуфицијенцију, Ј. П. одлази у најбоље рангирану болницу у земљи.
Данима се ништа драматично не догађа. Прочитао је већ 3-4 књиге, одушевљено прича о Јакову Игњатовићу, Стевану Јаковљевићу, Бранку Чанковићу...чија је дела добио прилике да обнови и упозна током, како је мислио, бесмисленог заточења у болници. Никаквих болова нема.
Свакодневно му, како нам прича, ваде крв и контролишу мокраћу.
Поуздано му је утврђено бенигно увећање простате.
Озбиљно се нервира, верујући да дангуби у болници.
Снимају му стомак, унутрашње органе, а потом раде и пунктирање грудне кости како би проверили стање коштане сржи.
Све време ћуте и влада завереничка атмосфера. У болничкој соби се смењују најтежи пацијенти, бубрежни болесници на дијализи, чак и један смртни случај.
Ј. П. почиње да се буни, пита лекаре зашто га држе већ две недеље ако ништа не налазе, али је окружен само - ћутањем, нико му ништа не говори.
Последње недеље боравка у болници од његове породице наручују ранисан у ампулама...

Зле слутње

Кроз два дана Ј. П. је потпуно измењеног понашања, човек са озбиљним слутњама и бригама. Породица не може да га препозна. Замишљен је, слаб, једва хода и као да није свестан свега што му се догађа. Скраћује посету, правдајући се умором.
Ни једном за две недеље ни један лекар није нашао за сходно да ишта каже породици Ј. П. - а о његовом стању, шта се тражи, и шта је пронађено.
Ј. П. се повлачи, не одазива се на позиве, једва издржава посете, које је на почетку свог боравка у болници чекао испред лифта.
Провидан је и жут - родбина верује због дужег боравка у затвореном, климатизованом простору. Ј. П. им још ништа не говори.

Пакао и добре намере

Веома узнемирена необичном променом код свога супруга, М. П. одлучује да потражи нефролога који је Ј. П. предложио хоспитализацију.
На кратком пријему у докторовом кабинету, М. само што шлог није стрефио! Саопштено јој је да се дијагноза зна већ неколико дана и да се ради о оном најгорем!

М. П. не зна како је успела да се врати до свог супруга. Само је безгранична љубав могла да је смири да обави ту своју испитивачку посету. Иако другачији, њен супруг је само могао да слути, ништа о свом стању, барем колико га је она познавала, још није знао.
Био је повучен и замишљен, док се њен свет рушио. Једва је преживела посету.
За Поповиће је почињао пакао. Пакао.

Да ли је ово крај?

Тек на отпусту одељенски лекар је саопштио породици Ј.П. његову дијагнозу. Готово рутински су спаковани папири, а породица упућена на разговор с хематологом. Штреберско неразумљиво изражавање које је подразумевало најмање да се обраћа колегама, додатно је слудело породицу у шоку. Њиховом ближњем се нису давале шансе за излечење, а преписивана му је некаква нова делотворна терапија која би продужила "преживљавање".
Црни дан за ојађену породицу везаних језика, занету у своју велику тугу и бол. И поглед на до јуче крепког, веселог и живахног супруга и оца, са новим шокантним сазнањима о правом стању његовог здравља, бацао је у очај.
А Ј. П? Био је црн као земља. Његов иначе борбен и неустрашив дух као да су опселе некакве страшне авети. Као да није био ту. Смрачен и удубљен у сопствени улаз у пакао, на којем је остајао напуштен од свих, изгубљен за све и тако сам. Он више није успевао да се одбрани од мисли, које су јуришале на њега као ројеви зунзара...
Само Бог зна како је превртао те ужасне дане. Само Бог.

Шта је посреди?

Уследиће дани бесомучне јурњаве за упутима, чак и ортопедским помагалом!
Најтеже је било, ипак, повратити Ј. П. из понора очаја, који га је прождирао.
Када је породица заказала прву "биолошку" терапију у надлежном клиничко-болничком центру тек за две недеље, дадоше се у негу болесника, не би ли га ојачали за оно што следи. Безуспешно јурећи везе да погурају календар, добили су само у времену да схвате да је заказани термин чак рекорд у постојећим условима. Добили су у времену и да схвате шта их је задесило.

Биолошка или хемо...

У међувремену се, сазнавши у ком му се стању времешни пацијент налази, јавио и лекар који га је сместио на испитивање. Посету је заказао, наравно, у својој приватној клиници. Комисија за иновативне лекове, како му је рекао, одлучила је да му пружи прилику одобривши му нову, ефикасну биолошку терапију.
На више пута поновљено питање да ли је то хемотерапија, а "велкејд" цитостатик, у присуству чланова породице Ј.П., лекар је изричито негирао.
Чак је покушавао да умањи, мањим лаицима од Поповића, и нуспојаве иновативног коктела (кортикостероид "дексазон" и "велкејд").
Умирен докторовим објашњењем, Ј. П. се психички припремао за неизбежно.
Црв сумње, инстинкт, шесто чуло...су га нагризали и он је одлучио да се о свему подробније распита. Врло је мало људи, чак и стручњака других медицинских специјалности било упућено у врсту терапије која му је била намењено, а у "независно" истраживање упутили су се млађи чланови породице.

Резултати њихове радозналости били су поражавајући: осим што седам одсто пацијената подвргнутих "биолошкој" терапији, коктелу од најачег кортикостероида и "велкејда" не доживи следећу дозу "лечења", у огромном проценту страдава кардиоваскуларни систем, периферни нервни систем, бубрези и готово стандардно јетра и унутрашња "ендокринологија"...укључујући и, наравно, бубреге, у случају пацијента Ј.П. са почетном захваћеношћу калцификације левог парног органа...
На срећу, или несрећу - како за кога, у отпусној листи је писало и то да је пацијенту дата пробна терапија кортикостероида "декса(мета)зона", коју је добро поднео - а да га нико од лекара није питао како се осећа.
Верујући да је интравенозно примио евентуално некакав безазлени лек за лечење анемије са "ранисаном", Ј. П. је описивао укућанима да се осећао "сав спржен" од инфузије, посебно првога дана када је примио, а добио је пет доза укупно, терапију распоређену на пет дана!
"Све ме је пекло, као да ме је неко полио катраном и запалио, само изнутра. Једва сам стао на ноге. Највише ме је пржило у оним деловим где сам летос осећао болове, а чинило ми се да ми ужарено уље подмазује мозак" - описује своја осећања Ј. П.
Понављамо, о томе како се осећа нико га од лекара није питао.
Али су у отпусној листи као препоруку за наставак написали да је пробну, кортикостероидима, добро поднео. Ваљда да би по њиховој препоруци могли да је зачине и иновативним цитостатиком, испробаним на људским заморчићима попут Ј. П.

Страшна сазнања

Сазнавши о деловању лека који му је преписан из произвођачке декларације и лекара код којих се подробније распитао о "биолошкој" или "циљаној" хемотерапији, која непотврђено уништава само оболеле ћелије, Ј. П. је поново запао у нову дубиозу: шта да ради?
Дан пред заказану прву терапију, јавио се хематологу клиничко - болничког центра и своје "лечење" одложио на неодређено време.
Да, и то је могуће.
И тада је, из дана у дан, добијао нова сазнања:
1. да су чланови Комисије за иновативне лекове који су му у најбољој здравственој установи у земљи одобрили иновативну терапију као "отписаном" због година, сви одреда власници или консултанти приватних клиника, на гласу, повезани заједничким редовним послом.
2. да му је препоручена "биолошка" терапија иновативна у том смислу што се у нашим условима испробава и испитује, за Бог те пита чији рачун, а да је он "срећник" - заморче модификоване хемотерапије цитостатиком који после пробе ин виво на одређеном узорку треба да добије употребну дозволу у Србији.
3. да му нико од наведена три члана Комисије не само што није рекао праву истину о природи лека "велкејд", нити га упознао са познатим нуспојавама, није ни понудио некакав папир на потпис за сагласност, како се иначе у оваквим случајевима практикује.
4. да је најочигледније злоупотребљен и изманипулисан у стању потпуне збуњености и душевне конфузијепроузроковане шокантном дијагнозом и пробном терапијом кортикостероидом.

Заморче?

Грозоморни филм се давао у глави ужаснутог и испрепаданог Ј. П.
У консултацијама са неколико својих пријатеља лекара којима је поверио своју муку, детаљно ишчитавајући застрашујућу коначну дијагнозу, неколико њих изразило је сумњу у њену тачност. Упутили су га на поновне претраге. Више пута су резултати показивали другојачију слику здравственог стања Ј. П., која је потврђена тумор маркерима.
У међувремену је свој организам ојачао природним препаратима који су, наравно, деловали и поправили све релеватне параметре.
Хлорофил из коприве и младе пшеничне траве, детоксикација зеленом глином, липозомални витамин Ц (мега дозе), свеже цеђени сокови од воћа и поврћа, посебно лиснатог, чај од жалфије, златно млеко куркуме, биљна млека и разноврсна балансирана исхрана у домаћој радиности, дали су резултат у окружењу предане породице.
Живот се променио.

Сваки дан има посебно значење,јер је све могло бити другачије. Сем тегоба које носе године, Ј. П. сада ништа не боли. Радује се јутру и сунцу, лагано вежбајући дисање на својој тераси како би свом организму, коме су и лекари смањили године - уосталом шаљући га на терапију намењену много млађима- повратио снагу, неопходну за даљу борбу.
Отписани се вратио.
Ова прича говори у ком се стању налази српско здравство у овоме тренутку.
Она опомиње да здраво за готово не верујете ни највећим стручњацима.
Она говори и о страхотној инфилтрацији озлоглашеног фармацеутског лобија у наш здравствени систем. Да ли сте знали да једна терапија иновативним "велкејдом" Здравствени фонд кошта 12.000 евра? (Шта мислите, колики проценат за "почашћену" приведену жртву добију лекари, ако се минимално преписује шест терапија?)
Ова прича, може бити, говори и о томе, да смо најистинскије дотакли дно ако нас лече овакви Хипократови следбеници или, могуће је претпоставити, они не само са мањком морала, већ и знања - са, може бити, купљеним дипломама. А то већ није наивно.
Међутим, добити битку са "непогрешивима", судску битку, у нашим условима је још увек само илузорни покушај.
Да ли су откази у недавним случајевима, или затурени и застарели спорови, довољна казна?
Да ли знате надимак министра здравља, др Златибора Лончара?
Доктор Смрт.
Толико.