МИ СМО

„Београд је град поред Земуна“, по оваквом представљању се познају Земунци. Где год били, где год се затекли, Земун је први и највећи. Посебна врста (локал) партиотизма. Довољно заразна да придошлице у најкраћем могућем року регрутује у Земунце.

Земунац не мора бити рођени Земунац, довољно је да у њему живи. Зато их и има много више него што реално броје, а можда је и та „пролазна“ историја (то јест историја свих оних који су кроз Земун прошли, застали у њему се напили воде, и, отпочинувши, гле!постали Земунци од „историјског“ значаја за овај град, тик уз престоницу) толико важно неважна и неважно важна. Свеједно.

Ничим изазвана, сем Божјом вољом и људским чињењем, иако је понекад лично доживљавамо злехудом можда неправедно (јер, ко зна зашто је то добро) суровом, номадска судбина моје породице већ 23 године везана је за једно исто место (што је равно чуду). Кад је о номадима реч, бити толико дуго у једној вароши знак је великог допадања и љубави. Номад очас спакује што има и тражи боље. Кад је једном покупио ствари и корење, научи да вегетира на свакој подлози. И добије, о јада, привилегију да бира. Земун је наш избор. Волимо га, и у другом колену имамо три млада изданка у сремској вароши рођена. Хватамо крхко корење, надајући се да их вихори неће почупати као што су нас. Моју сестру и мене.

У суштини се Земунци не разликују од Београђана, али су, по мом истанчаном инстинкту (номада и звери) сличнији Панчевцима. Као што је варош Земунска сличнија Панчеву, граду на Тамишу, како је данас уређен са новим административним статусом града него раније кад је био само  општинско место.

Земун нема среће да има самосталан статус, па да тако одговара за себе, себи и од себе учини то нешто, што му дуго, дуго, у општим причама недостаје.

Центром Земуна, чувеним и заштићеним као амбијентална целина од историјског значаја за Републику Србију саобраћа јавни градски превоз, али и камионски транспорти, који угрожавају његову богату историјску и културну баштину. Уместо да се тај правац растерети и измести на локацију у којој би фреквенција саобраћаја чинила мању штету, осим говора и приговора – ништа се не догађа. Напротив, Земун ће у догледно време добити и лаки шински метро кроз улицу Александра Дубчека до Кеја ослобођења до „Ватренке“. Ако разумем, још трескања у делу заштићеног дела или Старом језгру врло (сувише) близу. Међутим...

У Земун се улази са четири стране: од Бранковог моста, из Београда десно и административна граница са Новим Београдом је важила око „Југе“ . Са источне стране из правца Бежаније, улаз је кроз насеље „Марије Бурсаћ“, са севера из Војводине стиже се Батајничким друмом и наставља улицом Цара Душана. Четврти прилаз је са воде, пловилом са Дунава на Кеј. Све се оне стичу у кругу око Старог језгра, који је пандан београдском „кругу двојке“ (ово сме написати само „нерођени“ Земунац, и то је предност).

Понекад, кад су слике вароши бљештаве и кад сунце засењује фасаде, „Икар“ на Дому ваздухопловства митолошки подсећа на летача, а терезијанска здања („Галовице“, ПТТ и остала у низу) делују као окупана млеком. Јако волим то доба, као и парк са спомеником жртвама фашистичког терора и некадашњу дечачку школу иза са огромним сатом.

Ни за шта на свету не бих дала онај сат и по милине чекања да се заврши час виолине и солфеђа испред Музичке школе „Коста Манојловић“. Поред шетње стазом Градског парка, у којем је Контумац (некадашњи погранични карантин за лепрозне ) претворен у данас полумртву и напуштену касарну, чувена Земунска гимназија и црква и манстир Архангела Гаврила, купан сопранским вежбама за глас и клавир. Хармонија је употпуњена шетњом Академском и Штросмајеровом улицом. Овде живи најбоља пекара деликатесних кифлица, штрудли и пајгли са орасима и маком невероватног имена „Под кестеном“, а преко пута Фрањевачки самостан који чува библиотеку са најређим и најстаријим насловима. Сматрам се повлашћеном што сам у ту ризницу имала прилике да крочим и удишем мирис књига старих више од пет стотина година.

Круг се неминовно стиче у Спиртиној кући у којој је Завичајни музеј Земуна, на жалост већ осам година у реконструкцији и затворен за јавност и публику. У њему се пре тога могла видети збирка „Седам векова Земуна“. Кућа богатог цинцарског трговца Спирте, грађена елегантно и модерно у стилу неокласицизма, имала је богат ентеријер, можда и неповратно изгубљен нестручном конзервацијом: белу керамичку каљеву пећ и занатски савршен паркет у интарзији који је наручен од најбољих мајстора. Оригинал капије с прочеља из Главне улице биће у најбољем случају, надамо се, музејски експонат, пошто је копија већ довољно оспоравана у  стручној јавности, али се прашина слегла.

То је Земун. Уз Спиртину кућу наслонила се модерна бетонска грађевина на стубовима и необичне геометријске фасаде, соцреалистичког дизајна, позната „Робна кућа“, доскора „Београд“, однедавно „Коин каза“.

У Земуну има незаобилазних улица, међу којима пешачка зона, Господска улица, која се улива у Земунски кеј код „Венеције“ има посебан значај. Ту се одржавају сајмови занатства, продају уметнички предмети, шета, у кафићима пијуцка кафа и сладолед и одмеравају пролазници и пролазнице. Некада позната по златарама, улица је добила ексклузивне продавнице: парфимерије, обуће „Лабрадор“, „Екстрим интимо“. И обавезне банкарске експозитуре. У најужем центру Земуна има чак 12 различитих банака!

Земунској зеленој пијаци тешко да има такмаца у околини. Позната по богатом избору и још бољим ценама, важи за најбоље снабдевену на територији престонице. Посебну драж дају јој дунавски аласи, који су добили своју рибљу пијацу за свежу белу рибу, кечигу, смуђа.

„Сремски“ сир, сушено месо и кобасице, као и перад, гуске и ћурке јединствен су репертоар пијаце коју чекају крупни неимарски захвати. У планираној рестаурацији Трга испред католичке цркве, који је некада служио за окупљања, дружења, концерте и представе, тезге ће добити точкиће и постати мобилне: од одређеног доба дана склоњене како би ослободиле место за фешту.

Од „Сент Андреје“, „Шарана“ и „Црне мачке“ почиње оно што подразумевам под Кејом – рустичне, препознатљиве кафане, култна места с добром храном и музиком, све до „Реке“, „Радецког“ и „Широке стазе“. То је река у пуном значењу те речи, која се, прескочи ли се шеталиште, наставља код „Паше“, најдуговечнијег сплава на Дунаву, „Четверца“ са најбољим гирицама и- све остало је Нови Београд...

Не би било фер не споменути ретку пивницу „Црвени рак“ у Београдској улици. Пивница које се не би застидела Баварска! Изузетног, посебног шарма, љубазног особља, амбијента који развија опажај, слух и интелигенцију... Истине ради, сличних кутака има и „Рак“ више није усамљен.

Најлепши поглед на варош

Чувена Пантелићева ливница с погледом на Гардош кулу

Препознатљиви зимски пејзаж

Дунав

Земун има своју званичну историју, коју је написала и занатска Бежанијска улица, на жалост, све више трговачка.

Варош се развила у насеља која су пословично добро снабдевена, јер је трговачки дух тековина коју су генерације развиле до савршенства. Ћуковац, Гардош, Калварија, Горња варош имена су целина које имају своје школе, спортске терене, цркве у духу велике земунске вароши, чије је Старо језгро послужило као мустра за безброј копија.

Тек је ново време променило неке делове. Гаудијева или улица Драгана Ракића и некадашња пуста ледина дуж улице Саве Ковачевића данас изгледају као да су делови Дедиња пресељени у Земун. Велелепне виле, тениски терени, травњаци, паркови пример су који ће завладати неким деловима насеља Алтина, и, посебно, Плавим хоризонтима. Ово последње већ незванично важи за елитно.

Ако неко мене пита за утисак: не знам хоће ли се Батајница одвојити у посебну општину, али ће јој, ако се то догоди, припасти једно младо и ново насеље у трогулу између Пећинаца, Угриноваца и Батајнице. Раширено у бескрајној сремској равници, видно с пута по црвеним крововима у низу и звонику у центру, с једним чежњивим увек тамним сводом које га покрива као капа, оно је за мене, која сам га пратила од бременитости до рођења, јединствено и непоновљиво чудо које може изградити само живот. Требало је бити централна градска депонија усред чернозема, оранице прве класе. А онда је подељено раскућенима, протеранима с прадедовских огњишта из Крајине и Босне и Херцеговине, који су на њему створили чудо. Док Србија стари и умире, Бусије бележе највећи природни прираштај у Србији и за 10 лета млади и жилави родитељи су на голој ледини израђали више стотина здраве дечице, чија се граја, као птића и благослов чује над Сремом...

Знам да овој причи недостаје много штошта што се подразумева под речју Земун. Варош се мења, шири и преображава. „Мадленијанум“ и слични бисери земунске ведуте заслужују посебну пажњу, али у једној новој, тематској, детаљнијој причи.

                                         Ж.Ж.