DNEVNIK SA KRFA VIII: "JEDAN DAN"

Roman "Jedan dan", poznatiji po filmu (što ga takođe čini sličnim "Orkanskim visovima" 21.veka), meni novog i nepoznatog (ua!) Dejvida Nikolsa (učiniće da mu zauvek zapamtim ime!) počela sam da čitam juče, a završila ga u potpunoj praznini u pola četiri ujutru.
Naravno, nisam mogla da zaspim.

Piljila sam u mrkli mrak, koji je remetio noćni vetar (Krfska klasika).
Bilo mi je teško tih poslednjih stotinak strana. Očekivala sam i da se, pred kraj romana od 480 strana, Em i Dekster čak i raziđu pošto su se posle dvadeset godina konačno našli, ali svojom voljom, ne sudbinskom tragedijom, tako da sam ostala bez teksta. Onako kako život može da te opauči-da ne znaš gde si.
Vrtela sam se po sobi, nesposobna da nađem ikakav odgovor na pitanje-zašto.
Zašto Keti i Hitklif? Zato i Em i Dekster.
Ipak, četdesetosmogodišnji Dejvid Nikols, čiji ću rad pratiti i ubuduće, pokazao je da je ljubav i u naše vreme (2009) moguća. Pa čak i onakva kakva je bila Ketrin Ernšo i Hitklivofa.
Em i Dekster su potisnuli danas danas. Danas nije bilo važno. Danas sam preskočila. Nisam bila tu. Čak ni Krf uopšte više nije bio važan. Ta priča me zaokupila, još sam u njoj.
Na Krfu sam, valjda, samo fizički. Istinski, još sam u onih bolnih 480 strana, na koje, ipak ne smem da mislim. Samo ovlaš. Dublje osećam fizičku bol u predelu srca. A i duše.
I danas je duvao vetar.

Upoznali smo neke Kragujevčane.
Kupila sam neke uspomene deci.
Ali, izvinjavam se, nisam tu.