(НЕС)ВЕСТИ

Слушам двојицу, вајкају се како преживети с платом од 14 хиљада и нешто у "Секјуритију".
Један самац, други ожењен и има двоје деце. Онај први, самац, с душом се бори да са непуних 130 евра плати собу, струју и с остатком преживи, онај други ожењен, па му је лакше. Свалио жени на плећа обавезе, али живи далеко боље од другог. Огуглао на пребацивања, породица га не третира, ал` њему не смета. Навик`о се.
Што се фирме тиче, вајкају се, да зна власник из Шведске шта домаћи директори раде! Знају они с ким имају посла, па маст ваде. Али никако да уђу у траг тим Шведима, што би могли, мимо домаћих намештеника да им "ослободе" заковане плате. Наводно, фирме уплаћују силне паре, рецимо пет-шест пута више за услуге обезбеђења, које ови, деле како им се ћефне, те су дотерали до непуних 130 евра!
Теше се они, али и боре за то такво радно место. Кад их истроше, без пријављивања, јер раде на одређено време, откажу им без икаквих последице. Тако су у богатој Србији Швеђани који не знају где да потроше вишак новца који произведе њихова индустрија, нашли робље које пристаје на "боље икакву но никакву" плаћеност, али они то, наводно, не знају. Или знају, али их баш брига. Нека то расправе Спартаци, зар не, ако их уопште има. Јаки на речима, а на делу цврц. Као оно кући.
Јадна ти мајка, Србијо.
Твоја деца рибају плехове на црно по пекарама којекаквих лопурди које су биле довољно спретне да искористе тренутак и до ње дођу, сигурно не поштеним путем. Јер, оклен оволико сиротиње ропске раје, која ринтачи даноноћно, без дана предаха за сто, сто двадесет и сто тридесет евра!?! Оклен, ако неће? Знајући свој народ, тврдим да нема Бога да их на тако нешто натера, осим ината, тврдоглавости и безграничног кукавичлука. Зато што пристају да у 21.веку у Европи раде за 100, 120 и 130 непуних евра, зато ће радити и "на акцији" за 90, 80, 70...врло скоро, а можда и за џ, само да сачувају илузију да уопште раде. Јер, како објаснити феномен да како статистике казују, 55.000 радника ради а не прима плату! Где то има? Има у Србији!
Зато ће им се оспипати породице, у којима су очеви са 100, 120 и непуних 130 евра изгубили сваки кредит и достојанство. Ћерке за једну ноћ могу да зараде њихову плату са нечијим туђим очевима, власницима пекаре у којој њихова мајка надничи са све губицима које је учинила за 98 евра, на пример.
Зато ће синови да им бране пекаре и њима сличне, који су само знали кад је прави тренутак да постану власници барем једне од њих са све робовима приде.
Мука ми је.
С позиције у којој се крећем и живим врло је мала разлика између администрације која се фирца с шефовима курсистима, за ропске принадлежности које не дају никакву слободу, изузмемо ли мало шире руке при куповини ђинђува. Реч је само о степенима ропства.
Придружимо ли неправичној расподели друштвене сиротиње, огромне националне, прецизније егзистенцијалне проблеме, да нам мушкарци нису стрине, а жене Амазонке, али још увек само у кући, жалосна је револуција за коју никако да откуца, нити је има ко да  је поведе. Зато нам је добро, зато смо ту где јесмо.
П.С. И ја бих на месту оних Шведа или пекара снизила плате. Или их укинула. И опет би било исто. Мирно и тихо. Да се кладимо?