Clickom do pristojne zarade. Oslonite se na sponzora!

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...

понедељак, 11. септембар 2017.

ЦРНИ, НАЈЦРЊИ ПАС
















У издању Нове поетике недавно је изашао први роман младог Земунца Александра Богосављевића  "Црни пас". Искрена, поштена, храбра књига, која приличи младости.

среда, 16. август 2017.

УРОШЕВАЦ МОГ ДЕТИЊСТВА

Град српског краља Уроша, који је по њему добио име, Урошевац, био је, из времена из ког га памтим, седамдесетих година, уз Призрен, можда најгосподскији, најурбанији на Косову и Метохији.

среда, 26. јул 2017.

МИ ИМАМО ЗАВЕТ И УСТАВ, ВИ СПОРАЗУМЕ

Кажу нам да се мора дати. Убеђују нас да се мора признати. Наши "старатељи"  сматрају да не треба ни да нас питају шта је за нас добро.
Прогласили су нас неспособнима да о себи и својој судбини одлучујемо. Та, потписали смо им старатељство! Имају ћагу. Позивају се на изабраност.
А сетите се колико је било страшно кад се напуштао Книн, Госпић, Сарајево. Међутим, одувек смо знали да ће бити најстрашније "доле". Јер "тамо" је пожар подметнут давно, а нисмо ништа учинили да га угасимо. И ватра нам се, нормално, приближила.
Питам духове свих оних комуниста и оних неокомуниста како им је и где ће им душа што су мирно гледали, гледају и прикривали и прикривају истину? Само истина ослобађа.
А истина је била страшна и произвела нововековне српске мученике - Даницу Милинчић, Ћорђа Мартиновића, али и дечака Слободана Стојановића. Као и толике друге. У ери "Микрософта", "Фејсбука" и инетрнета.

ЗАШТО БИ ГА ДАЛИ?


Траже нам Косово и Метохију. Траже га од власника. Зашто да га дамо, зашто да га се одрекнемо? У име чега? И главно питање - КАКО да га, све и да хоћемо, дамо?
Није ли оно наш завет с небом?
Како се завет може прекршити и издати?
Можда да нас поуче?
Не може га дати наше срце. Не да нам га душа. Ми смо, преживели голготе, кандила наде. 
Нема тога хлеба што није нафора, да бисмо га издали за колаче.
Не може се дати.
Косово и Метохија су суштаство мога рода. Нагодбе нема. Могу га отети, само привремено. Могу му копати груд, могу му преоравати раке, могу разбацивати наше кости, могу вадити срце, могу узети живот, али не и мисао умирућег која ће му бити посвећена.
Знате ли колико нас је? Највећа, најоданија војска света смо ми који га никада и никоме нећемо дати. Све су остало залуде. Чисте залуде.
Нас је хиротонисао сам Господ. У Призрену, Пећи, Дечанима, Самодрежи, Грачаници.
Ми га и не можемо дати. Оно је Божије, дато нама. А од Бога се не може отети ни ватром, ни силом, ни ко'цем.
Косово и Метохија нема цену. Прескупо смо платили његову цену да бисмо се бојали мука. Ми смо жежени на пољу, на прагу својих кућа, на њиви, крај врбака, у планини, жутим и иним кућама, па нам на ум не паде да га икоме препустимо.
Вратите се кући и дајте своје коме и за шта хоћете.
Нема блага ни благостања због којег ћемо га, распетог, напустити.
Као Чарнојевићи, удаљавали смо се да бисмо увек имали завичај да се у њега вратимо.
Већ су нам га бранили наши. Чували наш плот од наше чељади, тамничили нашу непоколебљивост, одговарали хладноћом камена на наше туге - они су нас прекалили да опстанемо и са туђинима.
Остали смо праведници, имуни на грех.
Ружени, вређани и мучени Христовим мукама, оцтом и трновим венцем. Таквима се крст не избија. Залуд вам посао. 
Има ли цене да га дамо!?! Да откупимо још коју вашу годину, а нама сте украли векове?
Тамо куд сте се запутили, изволите сами.
Ми остајемо.

МИ ИМАМО ЗАВЕТ, ВИ СПОРАЗУМЕ


Сукали сте на нас уредбе "са снагом закона", Бујано, Устав из 74-е, забране повратка и лицемерне "попусте" на повратак, такозване Бриселске споразуме. Све што сте хтели да сакријете, знамо. Ни Заједницу српских општина, после бриселских "споразума" не дају, крше и та смешне потписе на више него понижавајуће територијално разграничење, неће да нам оставе ни стопу онога што је наше и што су привремено окупирали, подстицани, обучавани и спремани за рат деценијама у Бриселу и престоницама у којима тобож преговарате. У бијело се лице љубите са убицама; заједничке споразуме, упорно газећи Устав, потписујете као саучесници најгорих злочинаца на којима се ни крв невиних жртава још није осушила. 
Наш је завет да будемо, у овоме часу, питоми као голубови, и мудри као змије. Да се притајимо и чекамо свој час, онако како су га дочекали "осветници Косова", наша браћа из Балканских и Првог светског рата, која су задивила васецели свет. Варате се, дакле, да је ова ситуација нова - данас на Косову и Метохији, сами признајете, живи око 100.000 Срба; 1912-е их је било још мање. Коме да их оставимо?
Неће наше светиње, због вашег потписа и држања руку у џеповима, које су палили, скрнавили и рушили, бити белосветска, окупаторска нити ичија, до наша и цивилизацијска баштина. И ми ћемо се, верни народ, о њима бринути, не човекомрсци. Живим зидом, ако треба.
Ми их ни по коју цену нећемо пустити да са српским Косовом и Метохијом конкуришу за чланство у међународним организацијама.
Поломићемо таблице ваших штетних споразума у име вере своје.
А ви им поклоните своје виле, резиденције и дворишта. Не можете поклањати наше.
Уз нас је Бог, уз вас НАТО. Ћераћемо се. Ком обојци, ком опанци.
Наш Завет не признаје ваше споразуме.

Благословљени божуром, наоружани вером и надом, обучени у љубав НЕ ДАМО СВЕТО КОСОВО И МЕТОХИЈУ!

П.С. Нека историја забележи и то да је једном негде нека власт позивала на противуставни дијалог, доводећи у питање врховни државни акт којим је "уређена".
Са становишта његовог важења у тренутку када се отварају "дијалози" о територијалном интегритету Србије, чува нас преамбула:  "Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима, 
грађани Србије доносе УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ".








уторак, 25. јул 2017.

МОЈЕ КЊИГЕ

Засада једна и прва моја књига, под насловом "Хаџијина судба" изашла је из штампарије на Савиндан 2107.године.

субота, 15. јул 2017.

ПОСЛЕ 52 ГОДИНЕ ПРЕСТАЛЕ ДА ИЗЛАЗЕ "ЗЕМУНСКЕ НОВИНЕ"

Како сазнајемо из Информатора о раду Земунске општине који је ажуриран 12.јуна 2017.године, "унутрашњом организацијом и систематизацијом радних места у Општинској управи (која је) уређена  Правилником о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у управи градске општине Земун (пречишћени текст) број 021/2015-IV од 07.08.2015.године са изменама број 021-7/2015-IV од 30.10.2015.године и број 021-9/2015-IV од 26.11.2015. године " - "Земунске новине", информативни билтен Земунске општине престао је да излази после 52 лета (1965-2017).

Писала сам за "Земунске новине" од 1997-2017.године, заменик главног и одговорног уредника била 2008-е, а главни и одговорни уредник 10 објављених бројева за девет месеци стажа, до фебруара 2009.године.
Осећања су помешана, преовлађује туга и поред не тако лепих успомена. Новина је за то најмање крива.
Можда, једнога дана, неко настави традицију, јер у овом тренутку град Земун више ни формално нема ниједно гласило.

КОНТАКТИРАЈТЕ НАС

Име

Имејл адреса *

Порука *