С А Т А Р А...СТВАРНО НЕМА СМИСЛА

Стварно нема смисла: требало је да, натоварена кесама с пијаце и из радње, натрапам на лајаво сметало, комшију Шљубурића, па да сазнам ко сам, како ми просто рече, а да му се ништа десило није.ШПИЈУН. Тако сам разочарана. Као да сам очекивала много више. У најмању руку положај.

Пребирем ево пола сата после тог непријатног сусрета у којем ме је моја „ћелија“ (да не кажем која) тако означила, жигосала, па да се опсетим да од свег шпијунства у мом 52-годишњем животу (дефинитивно без икаквих тајни и конспирација, јер, рецимо, изрекох тачан број година) остаје само моја бесконачна љубав према истоименој  песми  легендарних и обожаваних Дорса „Шпијун“, као и жал што ме тамо неке БИЕ или ДБ нису макар врбовали, као и илуминати, секте, ротаријанци или, чак, можда масони. За промену. Само зато да бих надобудно одбила, а у најбољем случају прошла регрутацију, па онда покушала, по цену живота и смрти, тек толико- да им исплазим језик.

Кад оно, испадо` ја што сам одувек желела да пробам. Према томе, мени годи. Нека буде. Зар су ти који причају, ћелави домари, лакеји и послуга икада послушали мистичне звуке и стихове великог Џима Морисона, па да знају колико су ме почаствовали и дали ми какав значај и важност у својим непрестаним клеветничким работама.

Додуше, приметила сам извесно скањивање већ дуже време међу многим својим познаницима којима сам ја остала непознаница, неодређена до овога часа. Економије безумља ради, које је коштало Голих отока и Гулага, чак и целог Сибира, они су из бољшевичке матрице паупера, једног човека с именом, презименом, звањем и од професије, с којим не могу разменити истинске три реченице, смотали у акта као у прљав месарски папир једноставним „убачени шпијун“.Професионална деформација им је паковање бубрега и изнутрица.  Шљубурић (изем ти презиме, комшија) само није знао да ми каже ЧИЈИ ТО? Нисам га ни питала, додуше.

Давно сам прерасла ове смешне игре.

Али, сетише ме мојих лудорија и недосањаних сања да и сама постанем персона с досијеом или из досијеа, како већ то они кажу, домогнем се некакве робије (макар и за шест `иљадарки неплаћене казне за саобраћајни прекршај коју сам, додуше, заборавила да платим у року, па чекам да ме спроведу, најмање у Слобину, Мишковићеву или Легијину ћелију), јер ми без тог биографског уреса не следује никакаква каријера у годинама залазећим за оптерећенији пол.

А онда, обрисах чело и рекох себи- е, лудо, све што ти се догађа, биће на правди Бога. А то је привилегија ретких, изабраних и срећних.Сократа, Исуса, Сенеке, падоше ми на ум само неки од великана, у чијем се друштву много боље осећам него са клонфама, ма колико моћни умишљали да су на својим положајима. Тренутнијим него што то могу да замисле.

Певај, сестро. И запевах.Још једном да сви чују "Ја сам шпијун у кући закона..."