Драги моји
опростите на малодушности коју осетим понекад свесна колико се постојећи свет око мене распао и упорно растаче. То ме убија у појам, замагљује смисао и тад бежим од сопствене суштине, да у своје име и име толико вас који, можда, осећају слично, седнем за тастатуру и почнем да куцкам ово што испод ње излази.
Оно што је најзанимљивије, никада као сада, у пуном полету, са неописивим жаром, док нешто радим, за неки трен, само трен само, осетим ону болест како ме хвата, стеже грло, омлитави шаке, обезвољи прсте- МАЛОДУШНОСТ.
Они-мислећи на вас који ћете ово прочитати- све то што ћу написати знају, помислим, и ту престаје свака даља воља за писањем и радом.
Реците ми, да ли је и са вама исто?
Иако није било давно, пре само две-три недеље, представљање, рецимо те страшне, величанствене књиге "Народни будилник" у пуном сјају, чему сам се надала, али стрепела хоће ли тако и бити како је било (величанствено и узвишено!), иако смо је представили и у Земуну и опет било тако љупко, топло и свечано, иако смо у Великој Плани дочекани као не знам ни ја ко, не могу наћи поређење, иако се ближи Свилајнац у којем ћемо 9.маја још једном промовисати књигу, мене тако нека безвољност држи и сустиже...да не знам. Тешко би се то рекло, али тако је. И имам неки несрећни утисак да сваки плам пред овим променљивим мајским временом, ћудљивим пролећем, које никако да донесе сунце, гасне. Волела бих да се варам. Да сам метеоропата. Јесам. Али није то што у овом случају утиче на мене. Вас.
Нешто нас мучи.
Нешто нам не да мира.
Нешто нас обеспокојава.
Мислим да слутимо да смо у реторти, зар не? И да сви наши покушаји да се из ње искобељамо, делују толико безуспешно, да смо смешни и сами себи. Зар не?
Светска влада, светски поредак, надолазећа репресија чује се и стиснутих ушију, затворених очију, ту је, обеспокојава...Дириговани имамо мали маневарски простор за слободу за коју смо рођени.одакле год били или дошли овде. И то нам смета, једнако онима који су свесни, као и онима који све ово само слуте. Најтежа је завера против наших глава, атак на разум и здрав мозак.
Инструментаријум који нас је отуђио, који нас прати, шпијунира као огроман Велики брат, који је у машину уплео наше потомство, над којим губимо контролу и власт, утицај, маленкост на коју смо сведени пред нишчима телесима, аутомобилима, имовинама и духом...Све то скупа обесспокојава и узнемирује јаче од свих седатива- здрав разум се не да успавати.
И ја нас молим да пажљиво прочитате сваку ову реч и да се не дате. Кад вам буде тешко, сетите се, да толико схватају шта нам се догађа и да то физички боли, увреда слободе и могућности избора која нам је ускраћена да променимо свет. И то је део поретка који ће пасти. Само уколико сачувамо, како год знамо и умемо, бистре и непомућене главе на раменима!
Молим вас зато што вас волим.
Свест не могу да покоре, свест не могу да добију, свест ће им увек измицати. А да је имају, не би били ичије слуге, па ни тог и таквог поретка. Само нам ваља преживети. Верујте ми на реч.
Оно што је најзанимљивије, никада као сада, у пуном полету, са неописивим жаром, док нешто радим, за неки трен, само трен само, осетим ону болест како ме хвата, стеже грло, омлитави шаке, обезвољи прсте- МАЛОДУШНОСТ.
Они-мислећи на вас који ћете ово прочитати- све то што ћу написати знају, помислим, и ту престаје свака даља воља за писањем и радом.
Реците ми, да ли је и са вама исто?
Иако није било давно, пре само две-три недеље, представљање, рецимо те страшне, величанствене књиге "Народни будилник" у пуном сјају, чему сам се надала, али стрепела хоће ли тако и бити како је било (величанствено и узвишено!), иако смо је представили и у Земуну и опет било тако љупко, топло и свечано, иако смо у Великој Плани дочекани као не знам ни ја ко, не могу наћи поређење, иако се ближи Свилајнац у којем ћемо 9.маја још једном промовисати књигу, мене тако нека безвољност држи и сустиже...да не знам. Тешко би се то рекло, али тако је. И имам неки несрећни утисак да сваки плам пред овим променљивим мајским временом, ћудљивим пролећем, које никако да донесе сунце, гасне. Волела бих да се варам. Да сам метеоропата. Јесам. Али није то што у овом случају утиче на мене. Вас.
Нешто нас мучи.
Нешто нам не да мира.
Нешто нас обеспокојава.
Мислим да слутимо да смо у реторти, зар не? И да сви наши покушаји да се из ње искобељамо, делују толико безуспешно, да смо смешни и сами себи. Зар не?
Светска влада, светски поредак, надолазећа репресија чује се и стиснутих ушију, затворених очију, ту је, обеспокојава...Дириговани имамо мали маневарски простор за слободу за коју смо рођени.одакле год били или дошли овде. И то нам смета, једнако онима који су свесни, као и онима који све ово само слуте. Најтежа је завера против наших глава, атак на разум и здрав мозак.
Инструментаријум који нас је отуђио, који нас прати, шпијунира као огроман Велики брат, који је у машину уплео наше потомство, над којим губимо контролу и власт, утицај, маленкост на коју смо сведени пред нишчима телесима, аутомобилима, имовинама и духом...Све то скупа обесспокојава и узнемирује јаче од свих седатива- здрав разум се не да успавати.
И ја нас молим да пажљиво прочитате сваку ову реч и да се не дате. Кад вам буде тешко, сетите се, да толико схватају шта нам се догађа и да то физички боли, увреда слободе и могућности избора која нам је ускраћена да променимо свет. И то је део поретка који ће пасти. Само уколико сачувамо, како год знамо и умемо, бистре и непомућене главе на раменима!
Молим вас зато што вас волим.
Свест не могу да покоре, свест не могу да добију, свест ће им увек измицати. А да је имају, не би били ичије слуге, па ни тог и таквог поретка. Само нам ваља преживети. Верујте ми на реч.
0 Коментари