У ПИТАЊЕ КОЛИКО ИЗЛЕЧИВО ЗАГАЂЕНОМ ПРОСТОРУ...
Пишем, мислим управо у таквом-питање колико уопште излечиво загађеном простору.
Издувни гасови лажних диплома, празилук елите (термин, поштења ради, користим уз ауторову дозволу) и ропски наштелованог народа (појединаца) егзистенцијалним проблемима-на самом рубу опстанка, доведеним до максимума.
У атмосфери мутној од нечистих савести, шићарџијских калкулација и ишчекивања свачијег изјашњавања. Таквој да очас посла може планути и пући по писцу, ућутканом да ућутканији и невидљивији тешко да може бити. Захвална Богу за три ствари: привилегију што сам изабрана рођењем на светој српској земљи Косову и Метохији, здрав разум и чисту савест. То је једино што ми даје за право да пишем. А не кукавички, како поручује опште ћутање. Ја нисам део ниједне и никакве завере, додатне осокољености било чиме и киме и говорим само у своје име. Нисам ничији ни хроничар ни задригли аналитичар. С једином амбицијом: ни по бабу, ни по стричевима. И с надом да НИКАДА ВИШЕ нећу морати да правим оволики увод да бих објаснила мотиве. Ма како ме читали у својим помућеним главама.
Ко је преживео "експликацију"(новоговор), може да пређе на почетак. Очигледно је да ћу бити опширна. Не може се у мало речи изрећи усмено предање нити изнуђено ћутање. Зато вас, као своје читаоце, молим за опроштај. Кривица није до мене. Овакво стање ствари су и мени, као и свима, наметнуле околности.
Када се једном прогледа, када се једном удахне слобода, много је теже, ако не и немогуће, вратити човека у кавез него док је веровао да сем решетака и ограниченог простора не постоји ништа више. Човек који окуси слободу, не мења је никада за ропство и брже зна како га се ослободити. Слобода није за свакога. Она бира. Као и смрт.
Слобода значи да смо се ослободили страха. Страх је кавез. Невидљиви кавез који нас држи иза решетака и када оне стварно не постоје. Најопаснији је човек који се ослободио страха. Он је потписао да у сваком тренутку може остати без ичега, али не и без слободе.Таквих се робови највише плаше, али се у њих највише и уздају. Проглашавају их губитницима, док им завиде. Не могу им опростити привилегију да имају оно што они никада неће имати.
Слободан човек ће увек говорити из принципа, без бојазни да ће ишта изгубити. Слободан човек се помирио с тим да ће можда угрозити и своју породицу и своје ближње, али он зна да је то његова судбина, од које не може побећи. Слободан човек не дугује икоме до истини, зато има права да говори, а да се на њега не окрену његове истине. Он је управо због свог права да каже опасан и тако често непожељан у близини других. Ретки му могу правити друштво.
Слободном човеку ће прилазити, јадати му се, исповедати и бити сигурни да ће остати заштићени. Слободан човек неће, као свештеник истине, износити имена, већ пример и принципе. И као такав, ретко ће где бити негован. Напротив, говориће у име многих, подићи ће на колена многе, али ће, чим се усправе каквом нагодбом, слободног човека прогласити за главног кривца кога нико неће бранити, на кога ће моћи некажњено, јер он не ужива ничију заштиту, да се острвљују сви они којима ће се наћи на путу.
Слободан човек је свестан да је сам. Слободан човек се може удруживати само са слободним људима, којих је изузетно мало, али чине со света. Корачају усправно кроз живот и сав њихов капитал је у томе што свакоме могу да погледају у лице. Пред њима ће бежати сав полусвет немоћан да одоли компримисима, из бусија и заветрине, окићен туђим перјем.
Свака неправда учињена слободном човеку, спремном да положи живот за истину у коју верује, обиће се кад-тад ономе ко му је учинио. Слободан човек је праведник. Грех према слободном човеку се дуплира на рачуну који није од овога света. Ни један истински праведник није отишао са земље неожаљен, а прљаве савести, исто као и ћутање жетва су невидљивог косача. Слободан човек узвишен на пиједестал праведника постаје легенда. У слободнијим временима важио је за мудраца, у неслободнијим за луду. Али нема онога ко за његово осећање и храброст једном у животу не би дао сва пролазна блага овога света.
Издувни гасови лажних диплома, празилук елите (термин, поштења ради, користим уз ауторову дозволу) и ропски наштелованог народа (појединаца) егзистенцијалним проблемима-на самом рубу опстанка, доведеним до максимума.
У атмосфери мутној од нечистих савести, шићарџијских калкулација и ишчекивања свачијег изјашњавања. Таквој да очас посла може планути и пући по писцу, ућутканом да ућутканији и невидљивији тешко да може бити. Захвална Богу за три ствари: привилегију што сам изабрана рођењем на светој српској земљи Косову и Метохији, здрав разум и чисту савест. То је једино што ми даје за право да пишем. А не кукавички, како поручује опште ћутање. Ја нисам део ниједне и никакве завере, додатне осокољености било чиме и киме и говорим само у своје име. Нисам ничији ни хроничар ни задригли аналитичар. С једином амбицијом: ни по бабу, ни по стричевима. И с надом да НИКАДА ВИШЕ нећу морати да правим оволики увод да бих објаснила мотиве. Ма како ме читали у својим помућеним главама.
Ко је преживео "експликацију"(новоговор), може да пређе на почетак. Очигледно је да ћу бити опширна. Не може се у мало речи изрећи усмено предање нити изнуђено ћутање. Зато вас, као своје читаоце, молим за опроштај. Кривица није до мене. Овакво стање ствари су и мени, као и свима, наметнуле околности.
Када се једном прогледа, када се једном удахне слобода, много је теже, ако не и немогуће, вратити човека у кавез него док је веровао да сем решетака и ограниченог простора не постоји ништа више. Човек који окуси слободу, не мења је никада за ропство и брже зна како га се ослободити. Слобода није за свакога. Она бира. Као и смрт.
Слобода значи да смо се ослободили страха. Страх је кавез. Невидљиви кавез који нас држи иза решетака и када оне стварно не постоје. Најопаснији је човек који се ослободио страха. Он је потписао да у сваком тренутку може остати без ичега, али не и без слободе.Таквих се робови највише плаше, али се у њих највише и уздају. Проглашавају их губитницима, док им завиде. Не могу им опростити привилегију да имају оно што они никада неће имати.
Слободан човек ће увек говорити из принципа, без бојазни да ће ишта изгубити. Слободан човек се помирио с тим да ће можда угрозити и своју породицу и своје ближње, али он зна да је то његова судбина, од које не може побећи. Слободан човек не дугује икоме до истини, зато има права да говори, а да се на њега не окрену његове истине. Он је управо због свог права да каже опасан и тако често непожељан у близини других. Ретки му могу правити друштво.
Слободном човеку ће прилазити, јадати му се, исповедати и бити сигурни да ће остати заштићени. Слободан човек неће, као свештеник истине, износити имена, већ пример и принципе. И као такав, ретко ће где бити негован. Напротив, говориће у име многих, подићи ће на колена многе, али ће, чим се усправе каквом нагодбом, слободног човека прогласити за главног кривца кога нико неће бранити, на кога ће моћи некажњено, јер он не ужива ничију заштиту, да се острвљују сви они којима ће се наћи на путу.
Слободан човек је свестан да је сам. Слободан човек се може удруживати само са слободним људима, којих је изузетно мало, али чине со света. Корачају усправно кроз живот и сав њихов капитал је у томе што свакоме могу да погледају у лице. Пред њима ће бежати сав полусвет немоћан да одоли компримисима, из бусија и заветрине, окићен туђим перјем.
Свака неправда учињена слободном човеку, спремном да положи живот за истину у коју верује, обиће се кад-тад ономе ко му је учинио. Слободан човек је праведник. Грех према слободном човеку се дуплира на рачуну који није од овога света. Ни један истински праведник није отишао са земље неожаљен, а прљаве савести, исто као и ћутање жетва су невидљивог косача. Слободан човек узвишен на пиједестал праведника постаје легенда. У слободнијим временима важио је за мудраца, у неслободнијим за луду. Али нема онога ко за његово осећање и храброст једном у животу не би дао сва пролазна блага овога света.
0 Коментари