DEJA VU

Баш сам се осећала лоше овог поподнева и вечери.
Уместо да се придружим празничној еуфорији (тешко кад двапут мериш сваки динар, а онда га даш на најбеспотребније ствари), дозволила сам да ме обузме магла, која је као дим пала на град.

Као и ја, тим градом, смрачене, пролазиле су прилике. Улични украси назирали су се кроз ваздух. И некако није било претпразнично.

На Зеленом венцу огромна гужва. Гомиле чекача бусева. Цела десна страна станица аутобуса за Земун и Нови Београд критично празна. Злокобно залуташе кола хитне помоћи - није, ваљда, позлило неком путнику (од чекања?)?
И све ме тако неописиво подсети на деведесете.
Расклиматани зглобни аутобуси. Ретки аутобуси. Кад седнем на седиште на точку, обавезно се сетим погибије једне путнице када се аутобус распао, тих деведесетих.
Исто сам овако бесконачно пута мотала списак неопходних ствари, покушавајући да уденем још нешто у њега. Куд су се деле године разлике?

Све је тако исто.
И тада нам се догодио рат. Онај у коме нисмо учествовали.Зато ме брине ово вишедневно осећање deja vu.
И тада су овако, као и ове вечери, људи личили на изгубљене у магли.
Сви су се гледали шупље и празно. И ћутали су. Као да се не ради о њима. Као да су у пролазу. Као да су у иностранству. Као да неко други треба да запита: "Шта је, бре, ово?"
То данас, 20 и нешто година касније није никоме на лицу.
Њима ништа од тога не пада на памет. Они ће чекати као несаломиви и глуматати уживање што чекају. Ходајући мртваци, испраних мозгова, посечених језика. Са пластичним кесама у рукама, у бесконачним гомилама на станици Зелени венац.