VICKED GAMES

Србија која одумире на сваки начин: број умрлих премашује број рођених за град Смедерево, Пожаревац. Болести убиру данак. Све више депресије и самоубистава (четири дневно, тврди статистика, а медији: Стопа самоубистава у Србији највећа у Европи), бизарних убистава због безазлених чарки, из страсти, афеката - до масакара, попут прексиноћног у Житишту. Гинемо на путевима, као да смо у стању перманентног рата. Кога брига за Србе?

Беспомоћност да промене судбину, прерасла је у нову неинфективну (у ствари јако заразну!) епидемију шизофреније од које обољева све већи број грађана.
Над вратом окачене гиљотине, разликују се само сечива за егзекуцију, што не умањује осећај страха: од губитка посла, егзистенције, могућности школовања, запослења, стицања стамбеног простора, пада стандарда, дугова, извршитеља, судова, па и полиције.
Нико се никада није јасније поставио као непријатељ број 1 од државе - у другим, срећнијим системима организованог начина спровођења друштвеног уговора, како би то рекли просветитељи.
Србија данас инсталира реформисану државу на територији настањеној Србима, која је као неодговарајућа одећа - рите за оперу или смокинг за бувљак! У раскораку је огроман простор за слом сваке илузије, кадар да дотуче најстабилнију психу.
Сведоци смо најморбиднијих порука чија нас лажљљивост руинира, а да нико живи од њих не може да нас заштити: идемо напред, а не можемо измерити назадовање, у то напред нас, кажу, воде најбољи, а ми их најбоље познајемо и знамо ко су и какви, где су били, а како се успињу лијаном друштвеног успеха и постају "елита" (готово неутешно свесни чињенице колико смо рада, труда, крви и зноја уложили да сопствено потомство васпитамо и образујемо у поштене и честите грађане који ће држави одужити дуг, с надом да ће у српском друштву наћи своје место под сунцем, а кроз неко време узалудног чекања машемо им са перона док одлазе у даљину), сударамо се са домаћим и страним странцима који нам заједно кроје капу, а да им нисмо дали мандат да то раде исмевајући здрав разум, и остаје нам да до даљег, кријући незадовољство и од најближих у четири зида ћутимо и ћутимо и ћутимо, одћутавши своју потпуну пропаст. Ко би то издржао?
Цркавицом недовољном да се исхранимо надокнађујемо судске, полицијске и политичке играрије неуких и недобронамерних власти, јасно знајући да су инсталиране да нас дотуку - не само у појам, већ и физички десеткују ослабљеном вољом за сопствене животе, плаћамо "претрпљене душевне болове" криминалцима, сецикесама и убицама које судови ослобађају у недостатку доказа. Вране вранама очи не ваде, у кохабитацији и власт и опозиција, зарад сопствених интереса и благодети: политика нам се свела на бешчашће за које је иницијација најпрокаженија склоност.
И чекамо и питамо се - докле?
Дотле докле чекамо. Ако дочекамо.Не мора иза здравог разума стајати ико да као наши преци видимо где је граница иза које нам нема живота. Давно смо је прешли, и улазимо у стање кад више нећемо имати шта да изгубимо.