Још од "Српског филма", "Шишања", "Параде" и "Малог Буде" - све до, сасвим случајно, негде успут поменуте "Влажности", емитоване на РТС 1 за старије од 16 година, нисам погледала домаћи филм. Напротив, избегавала сам их. Напорни су, прости, прављени по принципу откривања топле воде, описни и без поенте - улудо потрошен новац у време када је седма уметност скуп и тако често беспотребан луксуз.

Гледам филм - претпостављени почетак српске продукције, па још оно "+16" у горњем десном углу екрана, једва радознала да наслутим шта се то код нас снима, јер, као што рекох, изгубила сам сваки увид, а што више одмиче, то ме више лепи за себе, да не могу да верујем - дође ми да се штипнем.
Да избегнем препричавање - слободно погледајте први филм Николе Љуце - тако модеран, искрен и спонтан, у којем је зналачки изграђена убедљива прича о лицемерју, превари, ћутању, престижу, успеху - који је у ствари пораз.
Нема претеране приче, нема лоших вицева, нема морбидности на коју је осуђен новији српски филм. Има само радње, одлука, баш онако како јесте у животу. И избора да се реагује или не, да се драми, разјашњава или случај подноси ћутке, што бирају јунаци Љуциног филма, још млад добростојећи брачни пар, чија је заједница изгубила смисао, али опстаје, то видимо на крају, без великих и уобичајених гужви, прећутним компромисом.
Све похвале мени непознатом Милошу Тимотијевићу и Тамари Крцуновић, јунакињи филма које готово нема, сем у чекању и потрази њеног забринутог, на моменте очајног супруга. Пријатно изненађена.

0 Коментари