ВРЕМЕ СМРТИ

И данас је тужан дан. Отишли су, надамо се на неко боље место, драгоцени људи. 

Као и јуче. Као што ће сутра. Људи за које ће нам требати генерације да се понове. Уколико је надокнада те врсте уопште могућа.

И, наравно, отишли су и безимени, на десетине.

Умире се масовно, од свега и свачега. Умире се, поред болести, и од губитка наде и очајања, што се, такође, не сме прећутати- Умире се, у тишини зидова, о голоме хлебу, без лекова, утехе, ближњих, пријатеља, од напуштености и беде. Отврднуо је свет. Умире се на лопате.

Наступило је време смрти.

Косач више не испушта косу из руку.

Страх, неизвесност, нада, туга, очај, зебња, све заједно подноси се и смењује као променљив, ћудљив дан и то треба поднети. Ма колико био жежен, тешко је. Да је тако, сведоче бројке.

На градским гробљима Београда и недеља је дан за сахране...

И оно нешто здравства што је служило да се како тако стигне до лекара, подређено је једној јединој болести. Као да се ни од чега другог не умире. Као да су наједном искорењене болести срца - проглашене су углавном последицом дотичне, канцера, отказивања органа и бројних системских болести. Оне се јако, јако отежано санирају, јер су сви расположиви капацитети заузети за зауздавање короне. Све стоји, док пошаст не мине. А ка'ће, не зна се.

Заиста претерано смрди.

Од лажи, обмана, атака на здрав разум, од безочности с којом срамна ''струка'' служи новцу и моћи, уместо да јасно и гласно говори и објасни шта је посреди. Јербо, тако је загаламила и успаничила се, па и пострадала (што се сада већ може назвати жртвовањем лекара, посебно побуњених и склоних побуни, као и непожељних из било ког разлога), да после свега тешко може да прода вакцину као заштиту.

Неиспитани генски лек чији се ефекат прати у ходу на живим људима, можда већ сутра мртвацима. И ово се, бар да знамо, до сада још није догађало.

Притисци да се такав лек, недовољно испитан и произведен новом технологијом прими могу се поредити само са нацистичким експериментима у злогласним логорима из Другог светског рата. 

Ширењем панике, лажима, застрашивањем и претњама, агресивном пропагандом лаковерни, послушни и устрашени примили су прву, другу, чак и трећу дозу. Са последњом, такозваном бустер вакцином, и, вероватним ''појачањем'' концентрације убризганог једињења, ''болест'' је експлодирала, добила на смртности (или је поклекао изнурени здравствени ''систем'') и добила у замаху.

Супротно јавним лажима су незванични закључци оних који раде у ''црвеној зони'' да је на лечењу далеко већи број вакцинисаних од невакцинисаних, да вакцинисани болују од тежих облика него невакцинисани, колико толико очуваног природног имунитета. Прво са свих тв екрана хорски понављају намештеници и ''стручњаци'', друго шапућу или самоубилачки јавно износе као искуствени закључак они који су се борили за сваки живот. 

Невољницима који се боре за излечење поткусурују се беспризорни злоупотребљавачи  дневних догађаја да оптуже, осуде, окриве ове или оне заговорнике за тешко стање. Машинерија зарибава. А очигледно се лажира и, наравно, не преиспитује. Узима се здраво за готово.

Темпом којим изумиремо и нестајемо претећи ћемо све најцрње прогнозе да ће нас бити мање од шест милиона. 

Нешто виси у ваздуху. Нешто ће се неминовно догодити да преломи ужас. Или или. Клацкалица претеже час на једну, час на другу страну. А стрпљење попушта, што доводи до постепеног усијања. Тај хук се чује издалека и неко би још морао да га чује, ма колико се правио глув.

6/10/2021