БОЖИЋ, ПА 7525.
Не могу да упоредим своје са детињством моје деце. Нормално би било обрнуто. Можда је разлог у томе што живимо где живимо и где ствари, заиста, могу бесконачно, чини се, да клизе уназад.
Рођена сам у варошици из такозваних неразвијених крајева. Па, ипак, чим су моји родитељи завршили школе, запослили су се, стекли своју подстанарску собицу, у њој мене, убрзо и стан, па сестру. Док се моја сестра родила, у кући је било свега: први телевизор ("Еи"), фрижидер ("Ободинов", наравно), електрични шпорет ("Смедерево")..., "комбинована" соба краљевачког "Јасена".
Родитељи су нас облачили у Урошевцу или Скопљу, чак и Београду.
Путовало се 6-7 сати до Београда да се купе кожне чизмице, капути, и, обавезно - новогодишње тоалете. Нова година се проводила на Брезовици или у ресторанима и хотелима са друштвом. То није довођено у питање...
Временом смо се и моторизовали: купили смо фолсвагена "бубу". Бензин је био јефтинији од киселе воде, а многи су у то време говорили да смо имали амерички стандард. Било је незамисливо викенде проводити кући. Сва одмаралишта и излетишта велике Југославије била су наша...Више никада нисмо били без аута. (Купили смо новог "југа", а тек после Титове смрти половног "опел кадета" сузу ).
А онда је све кренуло низбрдо. Није било кафе, није било струје, кола су се возила наизменично "пар-непар".
Кад сам кренула на студије у Београд, слушала сам родитеље како се теше због великих одрицања: "Бићеш свој човек" - говорили су, верујући у оно што говоре.
Кад смо сестра и ја постале "људи", стекле дипломе, на посао сам чекала девет година - већ сам имала и дете, а пука случајност је пресудила да се, ипак некако запослим.
Сестра је била вечити волонтер док се није позајмила и нагодила са, и тада, свемогућим послодавцима. Новчано, наравно. Иначе би вероватно још чекала посао.
Данас састављамо крај с крајем. Ако један повуче, други се не покрива.
Увек смо у послу, да шмугнемо деци, да нас ништа не би питала, што мање стигла да траже - као у оној реклами "Комерцијалне банке", која ме аутобиографски засмејава до суза, да просто не знам смејем се или плачем пошто је мој случај проваљен... Једном речју, то време, када ћемо бити "своји људи" нисмо дочекали, иако смо одужили све - и школи, и држави, и скупштини станара, и комуналним предузећима и прекршајним и осталим судовима.
У ово доба године интензивно се сећам и памтим своје родитеље у сјајним тоалетама на неким лепим и веселим местима. Није се гледало на рачун. Деца су била сита и задовољна. Обавезно им је долазио Деда Мраз. Вејале су пахуље, радовала су се снегу, далеко од куће, са породичним друштванцетом. Имало је шта да се чује и чему да се радује. Све је било као у филмовима, пуно чаролије.
Моја деца за њу као да никада нису сазнала. Одавно су ме провалила: "Ти си, мама, Деда Мраз. Деда Мраз не постоји". Нисам знала да ли да плачем, ја која и данас верујем да постоји, а оне, тако мале знају да сам ја паковала пакетиће, јер сам им, и сама не знајући како, куповала управо оне ствари у које су најдуже гледале у излозима.
Одавно седим кући, а оне одлазе са друштвом за дочек. Натежемо се око сваке стодинарке, док родбина не спаси...Купује се "до..." (толико и толико пара). Верујем да и оне сањају сан, онај наш стари, да постану "своји људи". Верујем и да се тај њихов сан разликује. Оно што је мимоишло наше родитеље, па нас, стиже њих. Чекајући дипломе и ћаге, вребају прву прилику да негде оду да би постале "своји људи". Само смо утолико били срећнији. И пропорционално данас несрећнији и неутешнији. Не знамо да ли је горе да нас оставе или да им на ум падне да остану и прођу као ми. А не иде и јаре и паре.
Док се, по свему судећи, припремам на још један тако обичан и усамљенички дочек, тешим се како у ствари и не желим да учествујем у том општем, бесмисленом лудилу. Да немам с ким, а не знам ни где бих.
Преседећу уз лап топ, писаћу, читаћу, погледати неки филм, ако дају, или се частити неким неодгледаним из сопствене колекције и одлагати, како обичаји и календар налажу: прво Божић, па онда Нова, она 7525. Надам се да ће за две недеље све бити другачије. Није ми остало ништа друго...
Рођена сам у варошици из такозваних неразвијених крајева. Па, ипак, чим су моји родитељи завршили школе, запослили су се, стекли своју подстанарску собицу, у њој мене, убрзо и стан, па сестру. Док се моја сестра родила, у кући је било свега: први телевизор ("Еи"), фрижидер ("Ободинов", наравно), електрични шпорет ("Смедерево")..., "комбинована" соба краљевачког "Јасена".
Родитељи су нас облачили у Урошевцу или Скопљу, чак и Београду.
Путовало се 6-7 сати до Београда да се купе кожне чизмице, капути, и, обавезно - новогодишње тоалете. Нова година се проводила на Брезовици или у ресторанима и хотелима са друштвом. То није довођено у питање...
Временом смо се и моторизовали: купили смо фолсвагена "бубу". Бензин је био јефтинији од киселе воде, а многи су у то време говорили да смо имали амерички стандард. Било је незамисливо викенде проводити кући. Сва одмаралишта и излетишта велике Југославије била су наша...Више никада нисмо били без аута. (Купили смо новог "југа", а тек после Титове смрти половног "опел кадета" сузу ).
А онда је све кренуло низбрдо. Није било кафе, није било струје, кола су се возила наизменично "пар-непар".
Кад сам кренула на студије у Београд, слушала сам родитеље како се теше због великих одрицања: "Бићеш свој човек" - говорили су, верујући у оно што говоре.
Кад смо сестра и ја постале "људи", стекле дипломе, на посао сам чекала девет година - већ сам имала и дете, а пука случајност је пресудила да се, ипак некако запослим.
Сестра је била вечити волонтер док се није позајмила и нагодила са, и тада, свемогућим послодавцима. Новчано, наравно. Иначе би вероватно још чекала посао.
Данас састављамо крај с крајем. Ако један повуче, други се не покрива.
Увек смо у послу, да шмугнемо деци, да нас ништа не би питала, што мање стигла да траже - као у оној реклами "Комерцијалне банке", која ме аутобиографски засмејава до суза, да просто не знам смејем се или плачем пошто је мој случај проваљен... Једном речју, то време, када ћемо бити "своји људи" нисмо дочекали, иако смо одужили све - и школи, и држави, и скупштини станара, и комуналним предузећима и прекршајним и осталим судовима.
У ово доба године интензивно се сећам и памтим своје родитеље у сјајним тоалетама на неким лепим и веселим местима. Није се гледало на рачун. Деца су била сита и задовољна. Обавезно им је долазио Деда Мраз. Вејале су пахуље, радовала су се снегу, далеко од куће, са породичним друштванцетом. Имало је шта да се чује и чему да се радује. Све је било као у филмовима, пуно чаролије.
Моја деца за њу као да никада нису сазнала. Одавно су ме провалила: "Ти си, мама, Деда Мраз. Деда Мраз не постоји". Нисам знала да ли да плачем, ја која и данас верујем да постоји, а оне, тако мале знају да сам ја паковала пакетиће, јер сам им, и сама не знајући како, куповала управо оне ствари у које су најдуже гледале у излозима.
Одавно седим кући, а оне одлазе са друштвом за дочек. Натежемо се око сваке стодинарке, док родбина не спаси...Купује се "до..." (толико и толико пара). Верујем да и оне сањају сан, онај наш стари, да постану "своји људи". Верујем и да се тај њихов сан разликује. Оно што је мимоишло наше родитеље, па нас, стиже њих. Чекајући дипломе и ћаге, вребају прву прилику да негде оду да би постале "своји људи". Само смо утолико били срећнији. И пропорционално данас несрећнији и неутешнији. Не знамо да ли је горе да нас оставе или да им на ум падне да остану и прођу као ми. А не иде и јаре и паре.
Док се, по свему судећи, припремам на још један тако обичан и усамљенички дочек, тешим се како у ствари и не желим да учествујем у том општем, бесмисленом лудилу. Да немам с ким, а не знам ни где бих.
Преседећу уз лап топ, писаћу, читаћу, погледати неки филм, ако дају, или се частити неким неодгледаним из сопствене колекције и одлагати, како обичаји и календар налажу: прво Божић, па онда Нова, она 7525. Надам се да ће за две недеље све бити другачије. Није ми остало ништа друго...
0 Коментари