ТИХИ НЕСТАНАК ФРАНЦСТАЛАЦА

Кућа и месара у Земуну коју су сазидали при досељењу 1930. године

Прабаба Хилде Катарине Буторац, рођене Шумахер (у Земуну, 1935.године) довезла се од Шварцвалда коњском запрегом до Беча далеке 1775.године.

Досељење у Земун

У колима су се са њом данима шумама и мочварама родне Баварске труцкало њено петоро сирочади, које о кромпиру и купусу није успевала да прехрани. У потрази за плодном земљом, знајући да их на путу према Панонији чека огроман посао да исуше непрегледне мочваре, а по налогу и одобрењу аустро-угарске царице Марије Терезије, од Беча Дунавом река је крупну Немицу довезла до хрватских и српских територија Царства. Синови и кћери су се временом распоређивали дуж терена, те Хилда памти да су њен деда, стричеви и отац своје раштркане трговине колонијалном робом између Осијека и Сиска пребацивали у српску Војводину.

Потом су у породичном договору решили да удруже имовину и заједнички се покрену ка тада најперспективнијој трговачкој и занатској вароши на самој граници царстава- Земуну. Испродавали су колонијалне дућане, салоне моде и шнајдераја и купили имање у данашњој улици Цара Душана 124. Огроман плац омогућавао им је да пројектују и изграде велику швапску кућу уз улицу, кланицу, месару, фабрику кобасица и прерађевина и станове за калфе и мајсторе које су запошљавали. У почетку су сви заједно, деда са тројицом синова и њиховим женама копали темеље и зидали своје ново домаћинство. Бака Катица је била позната као врсна куварица, те је даноноћно спремала, пекла и месила храну за много гладних уста више генерација.

Хилда, која је другорођена кћи Тонија и Кристине Шумахер, памти да је и њена мајка са мушкарцима заједно радила и копала темељ, а касније зидала и бавила се месарским занатом, из потребе, без икаквих предрасуда.

Памти да се цела породица, у коју су се поред деде и бабе  бројали родитељи, стричеви и деца, али и мајстори, зидари, калфе и месари и кобасичари окупљали за оброком око дугачких столова, на којима је гурманску храну сервирала бака Катица. Округла и кратка, али јој се праштало, пошто је кувала „прсте да полижеш“.

Родослов

Хилдина мајка је њенога оца Тонија упознала у Путинцима и 1930. године ушла у фамилију Шумахер. Родила је ћерке Марију(1933.), Хилду Катарину(1935.) и синове Адолфа Јосипа(1938.) и Хелмута Јакоба(1945.), сво четворо деце у Земуну.

Када се посао у Цара Душана 124 разрадио, породица је одлучила да се подели, те је Тони са Кристином купио нову кућу у данашњој Угриновачкој улици 154, у насељу настањеном највећма Немацима – Францсталу, где је била и месара. У новој месари је радила Кристина, као мушко, без разлике, док је Тони са Шумахерима водио првенствено кланицу. Тада се највише пазарило коњско месо, којим се хранила сиротиња и Шумахери су као сточарски трговци и трговци колонијалном робом непрестано били на путу у потрази за сировином.

Кристина је најпре родила Марију. Хилда се родила у новој кући, за коју су Тони и Кристина позајмили новац и уз добијен од продаје куће и месарске радње у Угриновачкој пазарили лепу, пространу кућу у данашњој Бежанијској 22, која је пре неку годину извесним померањима променила кућни број у 24. У овој кући ближе центру Земуна, трговачкој, пуној познатих занатлија, четворо малих Шумахера добиће по собу, што је била велика предност у односу на услове које су имали у кућама које су претходно имали у улицама Цара Душана и Угриновачкој.

Деца су безбрижно расла са својим комшијама Тодоровићима, власницима чувене „Српске круне“, пекарима Петровићима и Трајковићима, Локнерима, породицом Ленц, Мерц. Заједно ишли у школе, једни другима на славља и имендане, Божиће и благдане, једни на мису, други на литургију, трећи на шабат, али сложни у добру и у злу.

Зла времена

Потом је наступило доба зла. Ужасног зла, које се као реума у кости увлачило постепено и било, како ће се испоставити, неизлечиво. Комшија почео да зазире од комшије, потом да га некако чудно, криво гледа, а тек војске – у пролазу, које се владају по девизи „убиј да не би био убијен“! Атмосфера у Бежанијској подсећала је на Амстердам Ане Франк, сећа се Хилда, данас крепка жена у својих 75 златних година, које, упркос животним ломовима и недаћама, изгледа генетски и то по женској линији, осуђеној на удовиштво, јуначки носи као да јој је барем чеврт века мање.

Немци који су окупирали Земун очекивали су помоћ од својих фолксдојчера.

Наиме, извори бележе да је посебно почетком 19. века био масован прилив немачких породица из Баната у Земун. Оне су настаниле део око данашње Првомајске улице који су најпре назвали Фрањин до или „Францстал“ на швапском, мешавини свих немачких дијалеката из провинција из којих су пореклом настањени у Панонији.

Педантни, организовани, сложни и разумни, фолксдојчери, Швабе колонисти изградили су своју готску катедралу са два звоника која су штрчала високо у небо по пројекту архитекте Болеа већ 1888. године и посветили је Светом Венделину, на углу данашње Херцеговачке и Првомајске улице. Поред ње имали су своју жупну цркву у центру Земуна на пијаци посвећену Узнесењу Блажене Дјевице Марије, капелу Светога Рока у Градском парку и молили се у Фрањевачком самостану и цркви.

Цркву Светог Венделина 1947. године по ослобођењу и страшном прогону фолксдојчера заједно са окупаторском Немачком армадом, порушиће скојевци у више акција. До темеља коначно 1957. године, када ће на месту уништене катедрале саградити осмолетку поред Дома сирочади Краљице Марије, данас „Петар Кочић“.

Како су неке од немачких фолкдојчерских породица преживеле Други светски рат, Ендехазију, ослобођење и ипак опстали?

Из "солане" у - Дунав

Хилдиног оца Тонија позвали су у војску. Отишао је у домобране. Није се вратио, нити су ишта икада чули о њему. Мајка Кристина остала је са четворо мале деце. Најмлађи Хелмут је 1945. године био беба.  

Немце су после ослобођења „бројали“ у солани на Кеју ослобођења, у згради преко пута „Сент Андреје“ и Земунске капетаније. Деда и баба су одлазили на бројање из улице Цара Душана, а Кристина са децом из Бежанијске улице, носећи Хелмута у наручју, док су остала ходала уз њу, једно другоме до увета.

Код Шумахера су радили и месари из унутрашњости: један Крушевљанин становао је у данашњој Змај Јовиној улици, док је други са породицом живео на Ћуковцу. Тог Крагујевчанина, Милана Цвијановића памтили су као страшног пијанца, пргавог и опаког у пићу. Једнога дана хрупио је у кућу у Бежанијској и баки Катици, Тонијевој мајци саопштио: „Убио сам ти Тонија“. Јадна старица се од страха и туге упишала. Али је успела да каже: „Ниси. Не би ти то могао. Децу ти је гледао.“

Међутим, све је било могуће. „Оца никада нисмо видели, ништа од њега добили, нити о њему чули вест ни да је жив, ни да је мртав“.

Тони Шумахер је често говорио својој жени Кристини како је срео Миланову жену Милицу и децу „неприкладно обучену за хладноћу“ и онда је молио мајку, сећа се Хилда, да спакује дечје чизмице и ципелице, капутиће, шалове, топлу гардеробу „за сиротице“.

Једном је деда отишао на „бројање“, за њим бака, тешко, задихана, ногу пред ногу, иза Кристина са децом. Деда је имао завој на глави, јер га је који дан раније опекао савезнички шрапнел, који је погодио терасу у Цара Душана 124 на којој се нашао. Ране су га ужасно болеле. Био је стар и дотрајао, црвоточан. Кад је задржан, поручио је баки да му за ноћ донесе јастук, јер не може да седи на поду, „све га боли“. У току ноћи, ову су причу чули Шумахери, пожалио се стражару, незнанцу, „није био наш Земунац, да јесте не би могао деди ништа, не би му наудио“ каже данас Хилда, на страховит бол у глави и замолио га да позове породичног лекара са Прегревице, који би брзо могао да сиђе и превије му ране које су гореле.

„Даћу ти ја лекара“-одговорио је надобудни стражар и извео старца на један вез код Капетаније, с којег је после метка у главу, пао у Дунав. Ово је речено баки кад је донела јастук у солану.

„Кад одем на мису у Цркву Узнесења Блажене Дјевице Марије избегавам поглед на ту страшну зграду која излази на реку“, каже Хилда.

Бака их је сачувала од истине и никада им није ни рекла ко је убио деду нити им га показала, иако је можда живео ту негде поред њих. Да не оболе од мржње, како је говорила. И то је било добро, каже Хилда, која је исту тактику применила у васпитању својих синова.

Бака Катица одведена је на стрељање на Калварију. Постројена, скочила у ископан јарак, чули су још жива, а онда устрељена највероватније резервним рафалом и заливена кречом, да би се стрељање сутрадан наставило. „Ни на Калварију више нисам никада отишла. Тамо данас људи живе на људским лешевима“, прича Хилда кроз сузе.

А мајка малих Шумахера Кристина, водећи породицу на бројање, говорила би Марији, најстаријој ћерки: „Чувај Хелмута и нашу децу“, као да је одрасла, за случај да се мајци нешто догоди.

Можда зато што је отац био у домобранима, претекли су од Немаца, можда зато што су већ платили високу цену, дали жртве, преживели су ослободиоце. Нова власт распитивала се о владању удовице Кристине Шумахер.

Успомена има разних, и лепих и ружних.

Национализација

Народна власт дошла је да их сабије у две просторије, собе су им одузете. Има папира како су им одузимане столице, намештај, лежајеви, порцулан, завесе. Ако се ко женио, и није имао ништа, добио би мадрац, кревет, наткасне и витрине, чак и гарнишне са завесама „национализоване“ од народних непријатеља, фолксдојчера Шумахера. Хилда са сетом чита пожутеле реверсе. Смењивали су се : породице, парови, самци и самице, распуштенице, Руси и Рускиње.

„Била је нека удовица Вејић, делили смо мансарду. Гласно је бахато претила и одлазила у собе које су посећивали људи и жене сумњивог морала. Имала је сина, који је са 13 година пуцао из пушке у ваздух поред наших улазних врата да нас застраши, док је мама грлила Хелмута да се не зацени од страха.“

Комшије су им доносиле џакове с хлебом. Мама је скидала убуђалу корицу, остатке пекла и слагала у платнену врећицу. Добијали су највише пола литре млека, недовољно и за бебу, али се преживело.

Маму су јако поштовале Рускиње из унутрашњег доњег дворишта, које су нас училе руском језику. А два официра су од ње позајмљивали порцелан, столњаке и есцајг које су уредно враћали и молили маму да сервира кад имају госте. Били су пилоти, јако љубазни, учени, доносили нам храну и владали се у она црна времена јако пристојно према нама. Верујем да су били спремни и да нас заштите у случају невоље.

Тако су се смењивали станари, а ми остали у две собе са остатком стана.

Имали смо као деца своју „белу“ собу, тако смо је звали због белог, ручно рађеног намештаја за девојке, коју су нам одузимали део по део, као и много лепих, ретких и драгоцених комада покућства које се сводило на најнеопходније.

Последњи Шумахер

Хилда се запошљава у „Стевану Дукићу“, одлази на море и код родбине у Осијеку упознаје свог будућег супруга Милана Буторца, с којим ће, по одласку у Минхен изродити синове Кристијана и Томислава.

Сестра Марија у Францсталу, свом стану у улици Саве Бурића умире 2001. године, одмах за њом Хилду стижу црне вести из Минхена да јој је муж умро на улици од можданог удара идући на посао.

Редовно посећује брата Адолфа Јосипа, који живи сам, није никада засновао породицу. Златар, песник, добар цртач. Умро 18. новембра 2010. године. Сахранили га  сестра Хилда и брат Хелмут, иначе жупник у Чепину, Хрватска. Комшије које су га деценијама и годинама познавале такође су тога кишнога дана изашли на породичну гробницу на Земунском гробљу.

Хилда после братове смрти претреса цео живот Шумахера на овим просторима, свесни да им је почупано корење. Има намеру да прода стан у Бежанијској и подели новац онима који су се о Јосипу старали до последњег часа. За себе ће задржати документа и успомене од којих се неће растати, важне за породицу.

Хилда показује једну дебелу књигу, издату у Немачкој о Францсталу и Францсталцима. Протерани преживели фолксдојчери из Земуна памте завичај и воле га као родну груду. Понели су успомене, пописали сваку живу и мртву главу, сваку судбину. Светиње, куће, зграде. Окупљају се у Аустрији и Немачкој, а недавно је одржана миса и у цркви Свете Госпе за све покојнике.

Разуман су народ. Нису се огрешили ни о кога. Гледали су своја посла, живели свој живот, драгоцен и крцат успоменама. Долазили су на сахране комшијама, „Ленцовима кад је умро мали“. Са фамилијом Петровић виђају се и у Немачкој. Свет је мали. Расељени Францсталци којих има и у Бразилу и у Аустралији сећају се Земуна у којем су рођени и из којег су протерани после 1945. године.

„Шта смо ми имали са Адолфом Хитлером? Зар смо криви што смо његови сународници? Никога нисмо дирали“- сетно закључава ковчежић успомена Хилкда Катарина Буторац, рођена Шумахер.

Не дам јој још да то учини, не пре него што сазнам истину. „Реците ми, Хилда, да  ли је истина да је Мозер био главни у земунском Гестапоу, како сам поменула неколико пута, да се не грешим о невиног човека?“

„Мозер? Познавали смо га, био је прави господин, фин човек. Његов је „Навип“, држао је винарију. Ма, дајте, какав Гестапо!“ - одмахује жустро Хилда дланом.

Е, па, чика Ицо, ослободиоче мањи од пушке, драги сте ми, али ми је истина дража.

Све ово нисам знала о Немцима, фолксдојчерима, францсталцима. Хвала Хилди за нова сазнања. Жао ми је што ће Шумахери, сем развејаних породичних успомена и трагова некадашњег битисања кроз хронике, постати прошлост.

Док је Немаца у Земуну по попису из 1821. године било скоро 30 одсто, према подацима  пописа обављеног 2002. године их је 109, или 0,007 одсто, са тенденцијом даљег пада!

Хилда је више пута у разговору себи стављала длан на уста заустивши клетву на рачун аустро-угарске царице Марије Терезије, кривећи је за искушења и пострадања која је њена породица прошла у својој „балканској“ авантури.

Родни Земун, његове чари, лепоте, биоскопе, башту Клуба дома ваздухопловства у коју се могло само са краватом и у салонкама, „мајмунско острво“ за момке који кибицују девојке док пролазе корзом, купање на Лиду, процесије од Цркве узнесења блажене дјевице Марије до Светог Венделина носи као најживљу успомену после смрти последњег Шумахера, свога брата Адолфа Јосипа.

Можда понекад дође, на гробове, на мису или не? Никада није, каже, смогла снаге да оде у стару кућу у улици Цара Душана 124. Не хаје за реституцију. Њене су ране сувише свеже и незацељене да би размишљала овдашње: „Моји синови- каже Хилда- имају што су стекли и не треба да се баве овим“, мисли на велику швапску кућу са двориштем, некадашњом кланицом, кобасичаром и становима...

     29.новембар 2010. године                                      

                                                                   У Земуну
П. С. Госпођа Хилда Буторац се из Минхена редовно јављала поздравним писмима и шареним божићним картама. Написала би по неколико речи, питала за све које зна и обавезно нам честитала Божић и Васкрс. У једном од ретких и кратких телефонских разговора, пожалила се на своје тешко здравствено стање. Даљих вести о њој нема, јер се не јавља на свој телефонски број. Њена два сина се баве духовном музиком, компонују и свирају у катедрали.
Колико нам је познато, најмлађи брат Хилде Буторац, Хелмут Шумахер, рођен у Земуну, жупник је цркве Ускрснућа Кристовог у Чепину.