НАГРАЂЕНА БЕСЕДА НИКОЛЕ ПЕТРОВИЋА
Прошле суботе, тражећи литературу за полагање пријемног испита, случајно сам налетео на књигу, чија ме је посвета заинтересовала више од самог наслова. Била је упућена мојој мајци и гласила је:“Опусти се и уживај, наше време тек долази“. Добила ју је пре готово двадесет година. Неретко је чујем да у друштву понови ову фразу и данас.
Нас, Србе, су навикли да чекамо боље сутра. Ту апстрактну синтагму чекамо, чекамо, чекамо... Чекамо попут возова наше железнице. А они стижу тек кад их видиш, и, ако успеју да дођу до станице никад не знаш колико ће времена проћи пре него што понову буду спремни за полазак.
Данас Вам нећу причати да промените своје навике да бисмо спречили глобално загревање, или помогли деци у Африци. Данас ћу вам говорити да бисмо спасили Србију.
Лаже онај ко каже да смо сви једнаки, једни владају, другима се влада. Тачка. Један мења све. Зашто то не би био машин-бравар из Аустро-Угарске, или бунтовник-филозоф са минђушом, и широким осмехом када је ‘97 скинуо петокраку са зграде Скупштине...
Верујем да вам је позната романтична прича о несхваћеном сликару, одбијеном на бечкој Академији уметности. Младићу измученим Првим светским ратом, злостављаним у детињству. Сви су мислили да ће се оваквом особом лако манипулисати. Погрешили су. Тај човек је преузео ствари у своје руке. Хитлер. Променио је свет!
Упркос таквим монструмима, ми морамо да стварамо велика дела. Ако ви нећете, неко други ће. Свет иде даље, и не чека неодлучне.
Мисли стварају дела, дела чине навике, и коначно, навике су те које формирају карактер особе. А на мисли утичу сати и минути, које посвећујемо „фармама“, „фејсбуковима“, шпанским серијама... Како онда можемо очекивати бољу Србију, ако ми не будемо бољи? Шта се десило са позориштима, књигама, здравом исхраном, јутарњим тренингом?
Ми смо Србија. Наш воз, има пар вагона, и у њему разних путника. Од врло способних људи, до оних других, али и џепароша, великих превараната. Од наше локомотиве многи су се вагони одвојили, а ови који су остали све су старији, и већ су много оронули. Потребни су нам и инжењери, и механичари, и кондуктери, и дизајнери. Проблем је што машиновођа имамо превише.
Негде сам начуо да сутра можда не постоји... а убеђен сам у то, да је време најсигурнији убица. Не дозволимо да то наше време прође поред нас!
Ми смо Србија. Иво Андрић каже да смо и сви ми мртви, само се редом сахрањујемо. Е па кад знамо ово, урадите нешто да вас запамте, покрените Србију, баш ви... Јер...
Ко рескира – профитира, поручује један те-ве јунак, и ако га не послушамо, ако нисмо спремни да ризикујемо, можемо много тога пропустити. Живот је замка природе, игра у времену, и зато, не губимо време... Хајде да се играмо...
0 Коментари