(НЕ)ОВДАШЊЕ ВЕЧЕ

Уморан црни пас дрема на улазу. Слободно га можете прескочити, потпуно је мирољубив, а уморан да вам не би ништа ни да га прегазите. Металним степеништем до, на жалост, празне терасе. Трска, стакло, у оквирима зелено обојених прозора интимне завесице.

Унутра гори телевизор: најпре би некаква уткамица, потом филм. Ретки и усамљени гости виде се како с леђа помно прате радњу...

Одмах до ресторана Веслачког клуба Галеб је чувена "Река". Управо су стилге буџе под полицијском пратњом, неки од аутомобила има дипломатске таблице. Чује се модерна музика и виде светлосни топови. Забава за политичку елиту.
Вечерамо шарана и смуђа, свеже и хрскаве као да су из Дунава завршили у уљу фритезе. Салате сукао из баште. А папричице заиста љуте и у ово доба године.

После воде и уља, рибу гаси бело из замагљених танких чаша. Речна студен не може нам ништа, јербо излазе труба, која предводи, мекано и душевно, следи контрабас, гитара, хармоника...Певају тихо бруј, вишегласно. О, милине!
Запевају, као да коњи њиште док им копита прште по беломе снегу: Када падне први снег. Контрабас лудује,а мајстор удара ритам у дрво огромног тела овог јединственог инструмента...
Немају име, каже конобарица, сваку се ноћ смењују. Зар и они? Где их човек сутра може наћи? Сем по изгледу и свирци од кафане до кафане....
Моја сестра, у некаквом посебном расположењу, наручује "Има један кућерак у Срему"-верзију какву никада нисам чула и сумњам да ћу икада чути.