IN MEMORIAM SINIŠA VUKOVIĆ

Сахрана Синише Вуковића је 28.октобра 2011.године на Новом гробљу, опело ће бити одржано у 14 часова у Великој сали.

ДА ЈЕСТЕ КАКО НИЈЕ

Многи историчари уметности, ликовни критичари, експерти, који су махом напустили овај света признавали су србском сликарском подухвату са универзалистичким и космичким тенденцијама званом МЕДИАЛА посебно место у историји србског сликарства.
Медиала је био један од првих аутентичних одговора на изазове модерне и побуна против владајућег соцреализма. Била је богат сликарски чин изразитих појединаца, мултимедијалиста,стога су јој се придружили сликари, архитекте, писци, чак и филмаџије. Она је била нови, другачији доживљај света.

Заједно са својим школским другом, такође архитектом Леонидом Шејком, основао је Синиша Вуковић, један од ретких још живих сведока јединствене епохе стваралаштва, која се, после одласка великана, неумитно гаси.
Синиша Вуковић је тешко болестан, али га медији не јуре. Док би другде, у свету чије је име пронео и с поносом представљао, његово драгоцено присуство међу савременицима било поштовано и вредновано. Само захваљујући околности да је радио много и стварао, једнако слике, као и приказе, критике и теорије, али и поезију и прозу, и да је као професор теорије форме на београдском ФПУ стекао више него заслужену пензију, Синиша је данас жив.
Мало је, међутим, познато да је ових дана, у 78-ој години имао још један срчани удар. Да имамо културу и оне који о њој пишу, био би ово повод да га макар посете, јер је одувек словио за друштвеног господина. Живећи ту где живимо, о њему ће се, евентуално, на крају пута прибележити нека, можда и погрешна реченица.Љутио се због бројних лажи о Милићу, Ољи, Шејки, недавно због овлаш помињања смрти Дада Ђурића, којега је много волео. Све добре новинарске везе које је претварао у истинска и дубока пријатељства, занавек су прекидане смрћу драгих пријатеља.
О мајстору киста и пера, једном од оснивача велике и у свету боље вредноване Медиале него кући, Синиши Вуковићу, неће, изгледа, ни имати ко да пише. Још увек жив, а тако заборављен.
Питајте за њега на неком од светских бијенала. Знаће.

објављено 27.августа 2011. на "Земун инфо"
као и:
ЧОВЕК КОМЕ СЕ ДИВИМ, КОГА ОБОЖАВАМ,ВЕЛИКИ АРХИТЕКТА,СЛИКАР,ПЕДАГОГ,УМЕТНИК, БОЕМ,ПРИЈАТЕЉ,ПЛЕМЕНИТ ЧОВЕК, СИНИША ВУКОВИЋ
ИЗЛОЖБЕ   М Е Д И А Л Е
1953.   ПОЧЕЦИ ЧЕТВОРИЦЕ                        Галерија Дома омладине

1958.   МЕДИАЛНА ИСТРАЖИВАЊА          Галерија Дома омладине

1959.   II   ИЗЛОЖБА МЕДИАЛЕ                   Галерија Графички колектив

1960.   III   ИЗЛОЖБА МЕДИАЛЕ                   Галерија Графички колектив

1961.   IV   ИЗЛОЖБА МЕДИАЛЕ                   Нови Сад Трибина младих

1962.   Нови облици надреализма и релационизма   Београд – Културни центар

1969.   Ретроспективна изложба МЕДИАЛЕ 1953.-1966.    Галерија УЛУС

1970.    МЕДИАЛА У БЕЧУ                              Беч- Аустрија

1974.    МЕДИАЛА У ДИЗЕЛДОРФУ              Дизелдорф – Немачка

1981.    IX   ИЗЛОЖБА МЕДИАЛЕ                  Ретроспектива – ''Цвијета Зузорић''

1991.    ГАЛЕРИЈА 12+                                      Београд, ул. Вука Караџића

2004.    МЕДИАЛА У КОТОРУ

2005.    МЕДИАЛА У НИС ''ЈУГОПЕТРОЛУ'' Ретроспектива- Пословни центар

                                                                                                             Београд

2002.     ГАЛЕРИЈА 107                                        Земун, Главна улица

САДРЖАЈ

МЕДИАЛА И СЛИКАРСТВО

            О Медиали и о другима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .          4

                        Прва изложба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .           5

                        Дружење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .             6

                        Стање на ликовним академијама и Архитектонском

                        факултету   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .         8

                        Друштво се шири   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .        9

                        Велика породица    . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .         10

                        Чланови Медиале као "слободни стрелци" . . . . . . . . . . .   12

                        Медиалини сликари на париској ликовној сцени . . . . . . . .            13

                        Ближи и даљи пратиоци Медиале   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14

                        Други о нама   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .          16

                        Оља Ивањицки   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .       18

                        Леонид Трофимович Шејка   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .     19

                        Милић од Мачве   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .        21

                        Милован Видак . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .       22

                        Света Самуровић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .       23

                        Коста Брадић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .        24

                        Миро Главуртић   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .    24

                        Синиша Вуковић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .     25

            Мој накнадни дневник – присећања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .       29

            Време, време   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .        32

                        Моји сусрети и познанства   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .    37

                        Један "непријатан" сусрет . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .      40

                        Још неки зналци . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .      41

                        Скица психограма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .     42

О СЛИКАРСТВУ

            Ни пирамиде ни катедрале   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .    44

            Укорак с духом времена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .        46

            Неизговорене речи   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .     47

            Бетон, челик, стакло ... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .     49

            Архитектура, ти и ја   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52

            Сликарство на крају свечаности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54

            Сликарство у потрази за динамичком равнотежом             . . . . . . . . . . .   58

            Изложбе без дела   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .     64

            Фантом политичке подобности   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65

            Слика као роба – али каква . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .      66

            Слика је ипак слика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .     68

            Старе и нове слике   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .     70

            Култура не може на – ура! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .      74

            Слика је чин потпуног човека . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .      76

            Медиалина порука . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .      78

            Линија медиалних окупљања   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .      80

            Ослобађање од заблуда – услов опстанка   . . . . . . . . . . . . . . .        82

            Кобно прећуткивање   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .       85

            Зграда хоће да буде слика   . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .         86

            Намере су добре . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .     . . . .       85

            Занемаривање облика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .         91

            Лажни сјај. . . . .

             Буђење наде. . . ..



       Уместо поговора.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

ИЗ БИОГРАФИЈЕ АУТОРА

Родио сам се у Куманову, где су живели отац, мајка и старији брат. Тај град је у Краљевини Југославији припадао Србији, а тек по доласку комуниста на власт додељен Македонији. Бугарска окупациона војска дала нам је 1941. године налог да а) примимо бугарско држављанство , или б) да се у року од 48 сати, са 24 кг меких ствари иселимо са ове територије. Оставили смо стан пун новог намештаја и књига, сели у воз и кренули незнано куда. Тако смо стигли у Београд и на Дорћолу, испод Бајлонове пијаце нашли празан јеврејски стан. Имао сам непуних девет година и наставио основну школу, у разреду код оца који је био учитељ у школи ''Вук Караџић''. Тако сам заувек постао Београђанин и свих тих окупацијских дана се сећам добро. У разреду је био један тупави дечак коме сам често помагао и доводио га кући. Једнога дана са њим је дошао његов отац и рекао: ''Учитељу, извини, знам да сте избеглице, ја у подруму имам неке старе ствари, па да их дотерам, а ти и твој син већ помажете овом мојем''. Тако смо се окућили. Моја тетка, млађа сестра моје мајке, звала се помало необично Правда и била неудата лепотица. У њу је био неутешно заљубљен извесни сликар-иконописац, који је као син богатих родиеља својевремено студирао сликарство у Паризу. Био је много старији од ње и годинама је још у Куманову прогонио, али узалуд. Звао се Трајко Јовановић- Муфтински. Спријатељио се и са мојим оцем, да би седео у нашој кући и чекао, не би ли наишла Правда. Тако је било и у нашем новом гнезду. Донео је боје и

четкице и сликао. Сећам се једног пејзажа са старом воденицом и воденичним каменом пред њом наслоњеним на неко дрво. Предложио ми је да га копирам. Тако сам поред њега почео да сликам већ у раном детињству. Онда је једног дана добио да наслика на

улазном порталу цркве Александра Невског једну фреску, а мене је Трајко узео да му помажем. Припремио би ми боју и означио површину коју треба да реализујем.

Трајко је за време окупације више пута одлазио у Куманово и мој отац га је молио да нам из напуштеног стана донесе нешто књига. Донео је комплете српских писаца, као и низ сабраних дела руских класика, затим Балзака и друго. Отац је био благе нарави, тих и миран човек, али постојаних принципа. Никада ми ништа није забрањивао, нити говорио: ''ти мораш...'' Под нашим прозорима су биле липе и често моји вршњаци који су се играли. Увек сам питао:''могу ли и ја'', а одговор је био: ''наравно, али сећаш се шта смо се договорили, да прочиташ једну песму, макар најкраћу, и научиш је''. Тако сам, не чекајући да се врати с дужности, читао песме и учио их. Развио мије љубав према књижевности и више од тога.

Прескачем неколико година глади, мучне немачке окупације, стравични призор обешених на Теразијама поред којих смо порлазили оборене главе и друге догађаје. Дошла је 1944 –а. Почела је по злу чувена срија ''савезничких'' америчких бомбардовања Београда и других градова. Са великих висина ескадриле ''летећих тврђава Бе-52'' изручивале су бомбе на град. Нису гађали ни погодили ниједан немачки војни објекат, али су зато рушили град и убили много недужног становништва. Бежали смо као зечеви, избезумљени. Тепих бомби пао је на Дринчићеву улицу и сравнио са земљом целу једну страну кућа дуж улице. Више пута сам кроз моју улицу Гундулићев Венац, у паничном страху бежао према Ботаничкој башти, и даље, не знајући куда. Једном је испред мене утрчао у улаз зграде на крају моје улице један човек кога је управо погодио шрапнел и он се срушио на мене у тренутку када је закорачио на улазно степениште. Би сам ужаснут.

Остаће упамћено омбардовање искључиво српских и црногорских градова, а само Београд је разаран 23 пута. Врхунац цинизма било је бомбардовање Београда на Ускрс у недељу у подне када су сви укућани окупљени око празничног ручка. Била је ту пронацистичка Независна држава Хрватска, Марибор и Блед у Словенији у коме је било седиште Гестапоа за Балкан, али су ове територије поштеђене.

Не знајући где је крај бомбардовањима најзад смо решили да бежимо из Беорада. Отишли смо у Петровац на Млави и убрзо у село Велики Поповац где је отац добио место учитеља у основној школи. Негде 1944-е брат Слободан је са газдиним сином отишао у партизане. Село је било четничко, а отац аполитичан, плашећи се да ће га једни или други упрљати једва је дочекао смену власти, сео на воз и објаснио да иде у ослобођени Београд, да се пријави на дужност учитеља. На несрећу није стигао. Онда се путовало у транспортним вагонима. На некој успутној станици у воз је хтела да се попне нека старица. Папучица је била висока и на њену молбу да јој се помогне мој отац се једном руком држао за довратник тешких клизећих врата да би другу пружио старици. У том тренутку је неко викнуо ''промаја'' и гурнуо врата чији је клин пробио његову шаку. Он се онесвестио и оставили су га на насипу поред шина. Срећом у несрећи наишао је партизански официр са џипом и одвезао га у пожаревачку болницу. Рану су му превили, али упркос његовом инсистирању нису му дали антитетанус инјекцију. За дванаест дана умро је у најстрашнијим мукама. Мајка је трагала за антитетанус инјекцијама, а ја сам све време седео поред њега.

Сада се све променило. Дошли смо у Београд. Брат је још увек био у војсци. Завршио сам малу матуру у Првој мушкој гимназији и уписао се на архитектонски одсек Средње техничке школе. Брат је крајем 1946-е дошао из војске покиданих нерава; није био у стању да настави гимназију, лутао неко време за егзистенцијом учењем у Пољопривредној школи и најзад постао кондуктер Градског саобраћајног предузећа на трамвају број два. Годинама се вртео на трамвајским шинама ''двојке'' и истовремено

уписао се у педагошку школу, на српски језик и књижевност, коју је завршио када сам ја увелико био на студијама на факултету.

У Средњој техничкој школи упознао сам свог вршњака Леонида Шејку. Брзо смо открили да имамо иста и врло разноврсна интересовања што нас је зближило. Нашу генерацију је пратила једна посебно срећна околност; имали смо сјајне наставнике од

којих су неки били универзитетски професори које је комунистичка власт удаљила са факултета као неподобне. Била су то уставри стара господа широке културе и

образовања који су нас усмеравали да и ми будемо такви, поред стручних знања и информација које су нам давали. То су: Зигфрид Чигола, Петар Бајаловић, Дујам Гранић, Бошко Томић, Станиша Јовановић, Тадић и други.

Када смо после двогодишњег рада, ја у Београду, а Шејка у Чачку, дошли на Архитектонски факултет, нас двојица смо знали куда нас води наш животни пут. Све је већ било записано. Студирали смо лако, многе ствари су нам већ биле познате, за разлику од многих наших колега. Сем тога, наша интересовања су била много шира и обухватнија него што су то студије на Архитектонском факултету захтевале. Примећивали су то и неки професори, на пример, Милан Злоковић, Иво Куртовић, Брана Миленковић, Зора Петровић и Пиво Караматијевић. Основали смо и Клуб младих архитеката, Графичку секцију, превођење и ђшапирографско умножавање неких занимљивих текстова о архитектури и другим уметностима. Деловали смо ''заразно'' и на неке своје колеге: Вељка деспотовића, Слободана Машића, Пеђу Ристића, затим Владу Величковића и друге. На изложби дела Ле Корбизијеа, о чему сам већ говорио, нас двојица, Шејка и ја, остварили смо контакт са студентима Ликовне академије и стално одлазили код њих, у њихове класе и библиотеку, као и на часове вечерњег акта. Ми смо се уствари определили за сликарство и то је било дефинитивно, али смо хтели да завршимо и започете студије. Ја сам дао све испите на време, али пуне две године нисам хтео да узмем дипломски да би могао на миру да сликам све док су мајка и брат то толерисали.

Волео сам фотографију и једини у Медиали имао фотоапарат кога сам купио у комисиону. Експериментисао сам и направио много црно-белих фотографија које сам сам развијао, а доцније на излетима на Ади Циганлији, на Карабурми, Царевој Ћуприји, у свом стану на Дорћолу и у Шејкином стану у улици Војислава Илића фотографисао своје другове из групе.

Били смо врло радознали и све нас је интересовало, свака уметничка активност и остварења посебно, нарочито мене и Шејку. Моје интересовање за посезију било је нарочито наглашено, лако сам учио и знао многе стихове. Гијом Аполинер, Анри Мишо, Жак Превер, Раде Драинац, Миодарг Павловић, Васко Попа, Стеван Раичковић и толики други – све се то сливало у један океан духа по коме сам уживајући пловио. Волео сам филм и имао ту срећу да је у то доба Музеј кинотеке у Косовској улици организовао пројеквције чувених филмова светске кинематографије, и то по циклусима националних кинематографија: француских, руских, америчких, италијанских и других.



                                                                                                                       мај 2004.

ИЗВОДИ СУ ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ СИНИШЕ ВУКОВИЋА "ОКО МЕДИАЛЕ"