НИКОЛА НИЈЕ ПОДИГАО РУКУ
Не знам зашто, сетих се једне аутобиографске згоде. Пожелех да је поделим са вама.
Док се у остатку света који важи за "напредан", док му у ствари завидимо на природном поретку ствари, о случајевима када неко изгуби посао због политичког или осталих мање-више идејних опредељења, бави штампа, код нас је тек можда губљење живота вредно помена.
(Иначе, правим колекцију новинских исечака на тему губитка посла због убеђења и већ годинама не успевам да скупим више од једноцифреног броја чланака!) Или у саобраћајној незгоди, обрачуну мафија, а најчешће као тиха и сигурна последица идеолошког прогона. Тешко доказива, додуше. Али зато не мање стварна.
Елем, када сам 30.априла 2001.године изгубила посао и после четири године суђења, на своју славу Алимпија Столпника, 9. децембра 2004.године требало да се с извршном пресудом у рукама вратим у фирму, доживела сам нешто несвакидашње. Седећи тада често са прогоњеницима, пут ме је свакодневно наносио на Владимира Митровића, који је радио на улазу у општину као обезбеђење. Владимир није дочекао прву пензију, а умро је...
Једнога дана у портирницу код Владе ушао је високи црни момак. Запричали смо се, као и увек, о свему и свачему. Немајући појма ко сам, он је испричао анегдоту како се на једном до састанака општинског синдиката расправљало о предлозима пословодства за проглашавање технолошких вишкова. "Предложили су - причао је момак искрено у мом присуству- да подржимо предлог да се прогласи за технолошки вишак једна жена за коју су рекли да јој истиче породиљско боловање на треће дете. Није ми било пријатно. Питао сам: Зашто? Да ли је нерадник, лоше ради?" Одговорили су му "Не". И ипак је Николина рука једина остала високо подигнута против! Дечко који ме није ни познавао, поред свих оних који су годинама радили са мном, усудио се да има мишљење, савест и да брани на правди Бога осуђеног. Не знам да ли је знао шта ради, али ја тај његов чин никада нећу заборавити.
У општинском синдикату провела сам свега неколико дана и "исписала" се са својеручно написаном молбом у којој сам јасно навела разлоге своје одлуке. Старим рачунима придружили су се нови товари.
Знате, због те једне руке, стигла ми је утеха. Подигнута рука једног мени тада потпуно непознатог младића вратила ми је веру у живот. Често мислим на ову епизоду. Рекла сам тада свом колеги с којим сам се у портирници код Владе Митровића и упознала: "Е, па, ја сам та за коју си подигао руку и не знам да ли знаш шта си ми све тим гестом учинио у животу!" Могла сам да ово никада не сазнам. Добри Бог довео ме је на ово место у то неко време да примим насушну утеху, испуњена жучи до гуше.
И данас кад гледам у ту генерацију својих млађих колега којима се од 2000-е напунила општина, помислим како су они млади, добри, многи од њих спремнији да пострадају него да се огреше и оне страшне четири године патње, оскудице, борбе на суду - једноставно заборавим. Док има оваквих момака, а касније сам их упознала још, знам да вреди живети, и да се сунце, после сваког невремена, сигруно пробија кроз облаке.
Док се у остатку света који важи за "напредан", док му у ствари завидимо на природном поретку ствари, о случајевима када неко изгуби посао због политичког или осталих мање-више идејних опредељења, бави штампа, код нас је тек можда губљење живота вредно помена.
(Иначе, правим колекцију новинских исечака на тему губитка посла због убеђења и већ годинама не успевам да скупим више од једноцифреног броја чланака!) Или у саобраћајној незгоди, обрачуну мафија, а најчешће као тиха и сигурна последица идеолошког прогона. Тешко доказива, додуше. Али зато не мање стварна.
Елем, када сам 30.априла 2001.године изгубила посао и после четири године суђења, на своју славу Алимпија Столпника, 9. децембра 2004.године требало да се с извршном пресудом у рукама вратим у фирму, доживела сам нешто несвакидашње. Седећи тада често са прогоњеницима, пут ме је свакодневно наносио на Владимира Митровића, који је радио на улазу у општину као обезбеђење. Владимир није дочекао прву пензију, а умро је...
Једнога дана у портирницу код Владе ушао је високи црни момак. Запричали смо се, као и увек, о свему и свачему. Немајући појма ко сам, он је испричао анегдоту како се на једном до састанака општинског синдиката расправљало о предлозима пословодства за проглашавање технолошких вишкова. "Предложили су - причао је момак искрено у мом присуству- да подржимо предлог да се прогласи за технолошки вишак једна жена за коју су рекли да јој истиче породиљско боловање на треће дете. Није ми било пријатно. Питао сам: Зашто? Да ли је нерадник, лоше ради?" Одговорили су му "Не". И ипак је Николина рука једина остала високо подигнута против! Дечко који ме није ни познавао, поред свих оних који су годинама радили са мном, усудио се да има мишљење, савест и да брани на правди Бога осуђеног. Не знам да ли је знао шта ради, али ја тај његов чин никада нећу заборавити.
У општинском синдикату провела сам свега неколико дана и "исписала" се са својеручно написаном молбом у којој сам јасно навела разлоге своје одлуке. Старим рачунима придружили су се нови товари.
Знате, због те једне руке, стигла ми је утеха. Подигнута рука једног мени тада потпуно непознатог младића вратила ми је веру у живот. Често мислим на ову епизоду. Рекла сам тада свом колеги с којим сам се у портирници код Владе Митровића и упознала: "Е, па, ја сам та за коју си подигао руку и не знам да ли знаш шта си ми све тим гестом учинио у животу!" Могла сам да ово никада не сазнам. Добри Бог довео ме је на ово место у то неко време да примим насушну утеху, испуњена жучи до гуше.
И данас кад гледам у ту генерацију својих млађих колега којима се од 2000-е напунила општина, помислим како су они млади, добри, многи од њих спремнији да пострадају него да се огреше и оне страшне четири године патње, оскудице, борбе на суду - једноставно заборавим. Док има оваквих момака, а касније сам их упознала још, знам да вреди живети, и да се сунце, после сваког невремена, сигруно пробија кроз облаке.
0 Коментари