21.МЕМОРИЈАЛ "БЈЕЛАШНИЦА"

Када су пре 49 година, за Дан Републике 29. новембар 1962.године кренули у експедицију на Бјелашницу, осокољени успесима документараца које су правили на висовима широм "Југе", заједно са 31-годишњим водичем Миодрагом Првановићем, техничарем на железници, кренули су и  19-годишњи студент Зоран Иванишин, тек стасали ученик Слободан Вујинац, браћа Зоран и Синиша Творић, први 16-годињак и старији тек пунолетан, 16-годишњи Никола Кожух, 15-годишњи Александар Крњешевац, још дечак од свега 14 година Анђелко Сабо Пешић, браћа Бранко и Војислав, млађи од 16, старији од 21 лета и 16-годишњи Рифат Хасечић нестрашиво су грабили ка врху на 2067 метара надморске висине.

Злогласна Бјелашница, на свега двадесетак километара удаљености југозападно до Сарајева, неодољиво је мамила.

Експедиција, лако обучена и недовољно опремљена за ћудљиву и сурову планину, упркос упозорењима, кренула је из планинског дома "Ситник" 1.децембра 1962. године, и то поподне, очекујући да ће се на врх попети брзо и огрејати у Опсерваторији. Метеоролози су најаваљивали погоршање времена, захлађење праћено мећавом. Удари ветра достигли су врло брзо 160 километара у секунди.

Тешко је реконструисати догађаје и дан данас. Подељени у две групе, први су се снашли и испредњачили, можда на правди Бога осуђивани да се нису нашли својим друговима, нити промрзли, довољно дуго проговорили кад су се већ домогли села Милишићи: водич Миодраг Првановић, браћа Војислав и Бранко Матић и Рифат Хасечић.

Они који су их примили промрзле и пружили им уточиште пред страшном мећавом, нису питали, јер нису ни претпостављали да их има још, за њихове пријатеље планинаре, завејане и заостале далеко иза ове четворке.

Тек сутрадан су се пребројали и видели да седморице из експедиције нема.

У потери која је организована од 3.до 9. децембра, а узело учешћа 200 спасилаца са псима трагачима, пронађена су смрзнута тела Зорана Иванишина, Слободана Вујинца, Николе Кожуха, Александра Крњешевца, Анђелка Саба Пешића-све петорице из Земуна и браће Зорана и Синише Творића из Сарајева. Смрзли су се у снегу, загрљени, трудећи се да се загреју. Зоран Иванишин је својим кожухом најмлађем члану експедиције покушао да загреје промрзле ноге.

Страшна трагедија доживела је и судски епилог.

Земунска општина је у знак сећања на своју погинулу децу у дивљој планини направила спомен обележје, једна уличица на Ћуковцу носи име Седам планинара (бивша Жарка Зрењанина), а Меморијал Бјелашница, који је установљен на десету годишњицу велике несреће 1972.-е прекинут је од 1990.-2008-е, откада траје укупно 21 годину. 

"Идуће 2012. године се навршава 50 година од овог страшног догађаја. Споменик на Бјелашници је потпуно дотрајао, јер и камен пуца у ужасним временским условима Бјелашнице. Неопходно га је обновити и ми се надамо да ће то наш град учинити"-апелује Надица Стојков која је 2008.године обновила Меморијал.

У оквиру помена погинулим планинарима, и ове године су ПСД "Железничар", Планинарски савез Београда и Србије, као и БиХ, свих 49 планинара меморијалне експедиције из 14 планинарских друштава из Сарајева, Војводине, Црне Горе и Србије, као и преживели и родбина трагично погинулих седам гранчица донетих са Бјелашнице ставили на споменик на Земунском гробљу.

Од организација једина се позиву да присуствује помену одазвала делегација Удружења грађана "Земунска прича". Председник Никола Балаћ на гробове земунских планинара положио је сузу на којој је писало "Нисте заборављени", док је Андрија Јанићијевић, некада и сам планинар, шеф горске страже и савременик ове страшне приче, присутнима испричао досад непознате детаље ове опомињуће приче. "Земун је постао синоним за другарство, јер се планинари нису раздвајали ни у смрти"-рекао је на месту починка ових младића наш познати суграђанин.

Небесно плаву заставу нашег града на Бјешаницу је ове године поставио планинар, члан ПСД "Железничар" и члан УГ "Земунска прича" Бојан Јелић, који нам је испричао своје утиске.

"Због трагичности целе ове приче, сви планинари који су учествовали у Меморијалу Бјелашница са огромним симпатијама су поздравили заставу мог родног града и чинило ми је част што се завијорила на Бјелашници".