КАПА ВЕРЕ ЦВРКОВИЋ ЗА СВАКУ ГЛАВУ

Кутак Вере Цврковић

          
             

Кад ме је Миомира Мима Јовић. познати земунски примењени уметник позвала тога дана, знала сам да је усхићена и да не зове без разлога. "Разлог" је био кутак, односно радови Вере Цврковић. Кутак са уникатним, ручно рађеним огледалом са златним оквиром и рамом-мозаиком од делова дунавских шкољки у центру, са окаченим капама, једним кожно-вуненим капутићем, Верином записом о животу који чине снови, који на жалост не могу да прочитам са фотографије, али га је моје срце савршено добро чуло, макар га дословце и не упамтило...
Ово претпразнично чудо које се догађа у Земуну у једном магичном кутку међ` књигама привукло је много наших суграђана.

"Моју капу су у бесцаринској зони поклонили Мику Џегеру кад је имао концерт у Београду"-прича Вера јавности  досада непознату чињеницу.

Када је поклонила једну своју капу познатој сликарки Ољи Ивањицки, ова је затражила од ње да направи капе за њен "косовски циклус" хаљина, а онда је у науму омела смрт.

"Ово је капа народна, са трешњама, скоро обична, кад се девојке ките трешњама, ова (жута) је за Гадафија, ова црна и бела, а црно ретко стоји црнкињама осим ако није за Кондолизу Рајс, ова је капа за капу-браон и иде ми уз једну браон хаљину, ова је за кнегињу Хребељановић, ова је се носи обавезно тако што се окрене лист, да се види"-свака Верина капа је једна прича о некоме, трачније о ономе кога је видела, сагледала док је правила одређену капу. Плела, хеклала, везла, украшавала.

"Тражите то од мене и ја ћу направити и за вас капу која вас у потпуности одражава"-каже моја саговорница.

Ставља на главу своју црну гламурозну, окићену и украшену капу, тешку, како каже два килограма, колика је и несрећа која је снашла и од које се никада није опоравила.
Вера ствара за своју душу. Жеља јој је да пише оно што осећа и снива, јер то њен живот. Повукла се у природу, саживела са Дунавом, водом, шкољкама, змијама."То ме одмара, теши, то је мој живот"-каже Вера.
Оно што ми је приуштила Вера, неописива је радост стварања. Занимљив човек, саговорник који говори што осећа у сваком тренутку, који се са животом суочава лицем у лице, крзо очи, огледала душе. Такво је и њено дело. Неограничено, луцидно, продужетак њеног титравог духа и итекако живог и занимљивог бића.
То се некако само од себе намешта. Прошле године, у магији празника упознала сам уметника Марка Дренчу, дувача стакла. Ове Веру Цврковић. Заједно са сликама Господске улице у магленој ноћи, упознајте са мојих фотографија њен магични и нестварни рад.