БАЛАДА О НАРАЈАМИ

(Да ли се ко још уопште сећа Канског победника из 1983.године, филма Шохеија Имамуре који описује јапанску традицију да се остарели родитељ усмрти, што представља част породице, коју је одбијањем да убије мајку, умало укаљао главни јунак филма "Балада о Нарајами"?)

Бити стар у Србији је неопростив грех.

Посебно после 2000-те, када су на власт дошле демонократе. жутокљунци, вечити апсолвенти ( нова категорија увек младих). Одигравши кључну улогу у тзв кризним штабовима, демонстрирали су, између осталог, како треба са "Милошевићевим старцима", које су тада избацили из фирми, да би их потом, деценију доцније, у наступу кохабитације васкрсли и ставили на инфузију (Шкундрић, Мркоњић, узорчно-последично Кркобабић(и))...
Истини на вољу, нису остарели и немоћни (буквално:без моћи) Срби никада уживали богзна какав третман од свог потомства. Захвалност је ретка биљка на овим просторима. За разлику од, рецимо, Јапана, Старе Грчке, можда чак и Рима...
Зато данас на улицама србских градова можете видети старине и старице сасвим неприкладно одевене у одбачену гардеробу својих унука. На старцу "ер макс" патике или офуцана кожна јакна ваздухопловаца. Ранац на рамену баке, чије неговане и префињене црте лица, и поред свих овоземаљских мука, сведоче о лепоти која не пролази...Све је то Србији баласт и шкарт. Места нема ни за живе, који надиру и уместо да свој бес и гнев усмере ка онима који су им ускратили право на шансу, заслужено, стручно или генерацијско место у систему, ти осујећени млађи га изливају на своје остареле родитеље, бабе и деде, тетке и времешно сродничко окружење. Посебно је надрљало ако је некада о нечему одлучивало и било "неко и нешто", а оставило овако разорено, опљачкано и руинирано друштво.
Чак и званична статистика упозорава на драстичан пораст броја случајева насиља према старима.
Млађи укућани заборављају да ће и они, врло брзо на овим просторима, остарити много брже него другде где се зна ред и распоред. Где дете по пунолетству постаје човек и природно се одваја од матичне породице, живи на свој и за свој рачун, одраста и постаје одговоран за себе и породицу коју формира или не формира-избор је његов сопствени и за њега полаже рачун. Код нас се уобичајава кукњава ако се девојка или младић, кад стекну услове, осамостаљују...То је један од узрока што се негде у нормалном свету, макар и на његовом супротном крају, много спорије стари. И то је разлика између њих и нас.
Погледајте овај диван, племенит и поучан филм који говори о старима и њиховој деци. Антипод нашој стварности. Упркос традицији, обичајима, угледу.
Као и много пута досада, није се тгорег угледати на добар пример.
"Ко свакога слуша, зло чини, ко никога-још горе", каже народна.
Погледајмо око себе.
Трдунице, деца и старији одвикли су се чак и од тога да им устанемо  и уступимо место у аутобусу. Уплаше се наше доброте, некада се то једноставно звало васпитање. Да ли се свет толико променио?