РАСЕЉАВАЊЕ ЗБОГ МОСТА СЕ НАСТАВЉА

У новом, другом таласу расељавања радничког насеља у Прегревици због изграње тзв „кинеског“ моста Земун –Борча, Дирекција за градско грађевинско земљиште  22.марта у преподневним часовима иселила је још 26 породица.
Позвани на „стратиште“, зато што неки наши суграђани нису задовољни ни одлуком ни решењима свог даљег стамбеног статуса, на лицу места снимили смо камионе, грађевинске машине, раднике у флуоросцентним прслуцима и полицајце у забрињавајућем броју, под пуном ратном опремом. (Врло су невољко одговарали на питања већ на скретању из Цара Душана у Прегревицу, где су били паркирани са више возила, међу којима специјалнима за хапшење).

Претходно је, како сазнајемо, у августу већ расељено 34 породица.

Јутрос су полицајци имали незахавалну улогу да иселе свог колегу Бесима Хоџића са троје деце. Није се Бесим дао, али су га коначно убедиле претње да може остати без посла, уколико буде правио проблеме.

Иза људи остаје крш. Већина их је добила смештај у становима у насељу Беле воде(злогласном Азбестном), они који су имали срећу завршили су на Чукаричкој падини, а трећи, пак у баракама у Миријевском булевару. Смештај су добили, кажу, на пет година. Шта после?

Исељавају се чак и кућни љубимци. Туга и чуђење им се види на лицу. Исељавају се саксије. Остало што с ене може носити, макар било и ново, некадашњи станари радничког насеља у Прегревици, поклањају Циганима.

„Сувише сам узрујана да говорим. Видите све и сами, само можемо себи да наудимо ако било шта јавно кажемо. Позвала сам комшпије да очерупају све што могу, пре него бараке и наши станови буду сравњени са земљом“- каже нам госпођа пристојног изгледа.

„Овде сам 27 година и ево сад...“-каже момак који пакује мекане ствари у ауто.

Деца гледају збуњено. Није им јасно оно што се догађа.

„Људима су данима искључили струју, прекинули воду. Зашто? Знају они добро кад с еподигне сила да морају да оду, могли су макар пристојно да се понашају према њима и нама који остајемо до даљег. Ми имамо папире, на своме смо, а остали ће се вероватно тужити, јер пет година брзо прође“-каже некадашња одборница Скупштине општине Земун Љиљана Нешковић –Долић.

У насељу се прича да су извршиоци ових дана сат посла наплаћивали по 360 динара.

Одговоре на нека питања покушали смо да сазнамо од представника Дирекције, али нас је он упутио  на ПР Дирекције, извесног Ненада Бајића, који је телефоном обећао да ће нам информацију проследити за „2о минута“. Ништа се, наравно, није догодило ни после 20 пута 20 минута. Незванично се насељем проносе гласине да богату сатницу исплаћује супруг Јелене Триван.

Судбину својих некадашњих комшија стиснутих зуба посматра једна врло млада девојка, пуна гнева. „Ја имам папире, са мном неће моћи овако. Чекам њихов следећи корак, да видимо шта ће понудити“-одговара она штуро на наша питања.

У собама „Напредових“ барака, које је инспекција забранила за употребу, ваљда користећи гужву и настали хаос, неке породице ипак живе. У шали кажу да наплаћују изјаве. Они су се склонили на сигурно до даљег. Гласине кажу и да је „Напред“ на уобичајено нашки волшебан начин „мутно“ приватизован и да му је власник стриц  Луке Бојовића.

Халабука, гужва, трка, отпори, сузе, јауци, јецаји су уминули. Завладала је тишина. Чују се машине.

Назад кроз Прегревицу до магистрале, кућерци крију своје тајне. Највећи број их је исељених. На поштанским сандучићима уличног низа дугачких ониских зграда читамо Жигон, Матавуљ, Вучетић, Николић...Иза врата која су на самој улици чује се пригушени живот ситне деце, тинејџери слушају хеви метал...

На самом углу, бришући сузе док гледа у бандеру са читуљом, за својим Чедомиром, који је преминуо непсоредно пред исељење, тужи његова удова Зорка Недељковић. Застаје да поприча са комшиницом Маријом. Дошла је, каже, да види стари крај. Хоће да да компијама прозоре и врата свог напуштеног дома, да имају неку вајду од свега онога што еј остало, пре него што се поруши. Добила је стан од 47 квадрата у Белим водама, неисправан, не ради увек понешто...Плаћа комуналије на 52 квадрата, туђ крај, као д аје отишла у иностранство, гробље далеко, пуна је примедаба Зорка. А Марија и њени укућани чекају судбу. Не знају шта ће их снаћи.