ЗА КОГА ДА ГЛАСАМО?
АКО НИКО НИЈЕ КО (МИСЛИМО ДА) ЈЕСТЕ!
Необичан наслов и још необичнија дилема.
Необичан наслов и још необичнија дилема.
Стара колико и наш бирачки стаж, али
никад актуелнија од ових, историјскијих од свих иначе историјских
избора. Па ти сад, брајко, гласај! Зар не?
И кључно свих кључних питања: ЗА КОГА!?! Не питање, ВАПАЈ.
Полазећи од претпоставке да се бира у знању о свим чињеницама о ономе што је на репертоару или менију, а, са друге стране, авај, да су сва знања „крхка“, како је писао песник – како заправо бирати?
Лаички анкетирајући неку хиљаду људи с којима се сусрећем у ово предизборно време, заједнички, симулирајући некакав репрезентативни анкетарски узорак констатујемо да ћемо на овим изборима, поучени лошим искуством са извртањем наше бирачки изражене воље, изабрати оне кандидате и листе о којима будемо (са)знали најмање. Знајући колико овакав критеријум лудо звучи, али и да у утешнијој жабокречини због те околности, на жалост не живимо, као доминантну препознајем тенденцију да се заокружи име неког новог, непознатог, без искуства владања, пошто су се познати показали, да не кажем-истакли, зар не?. Да, има и познатих са тим „неискуством“, али ипак мислим да се одлично разумемо и знамо на шта у ствари мислим.
Кренимо, коначно, у овом само наизглед збрканом тексту, од неког реда.
Ко је препознао ову већинску вољу у Срба, и на њој темељи, по мом скромном мишљењу, готово сву своју наду у какав-такав пласман?
Слоган (без) садржаја
Слоган „Двери“. „Коначно имам за кога да гласам“ је у овом смислу пун погодак. Готово све што ће капитализовати, добиће на изванредно одбараном слогану, слогану број 1 ових избора. Кампања која се захуктава, уместо да промоцијама седам прилично непознатих људи који чине колективног лидера „Двери-за живот Србије“ доноси нове гласове, може их само прелити на неку другу страну. У томе предњаче председнички кандидат Владан Глишић и Бошко Обрадовић. Друштвене мреже просто су бомбардоване медијским записима који се пласирају као „доказ“ Дверјанских недоследности: објављен је и документ којим је Глишић ничим изазван скочио себи у стомак да себе представи као „нестраначког“: факсимил активизма у ДСС из 2000.године. Додуше, идеолошки сродном и блиском, али ипак -партији.
Што се Бошка Обрадовића тиче, рекорде обарају прилози о његовим сусретима са свим екуменистима, који се иначе сматрају произведеним од демократа, те се закључак некако сам од себе намеће. Обзиром на захуктавање кампање, нимало не би изненадило обелодањивање неког документа који би јасно доказао Ђиласово очинство над листом „Двери“. Штавише, очекивано је, из било ког табора, практично поларизоване Сербије.
Тиме би фама о Ђиласовој досетки да себи, „подржавајући“ бивши Покрет „Двери Српске“, придружи гласове националиста, разочаране у политику коју су протеклих година практиковали радикали и ДСС, рецимо, добила (не)очекивану потврду. Поред доказа да (мало превише политички) “гадљиви“ националисти никакво да се удруже у политичку партију, која би готово извесно гарантовала више од цензуса. А драгоцену победничку предност једнима или другима-свакако! Што се „Двери“ тиче до краја ће пласман очигледно бити неизвестан и зависти од онога што ће бирачи о њима у последњи час добити на тацни. Уколико се не деси, реалност је заснована пре на бирачкој глади за нечим новим него на „новотарији“ коју Дверјани нуде, да се, уколико пређу цензус, покажу на делу у постизборним коалицијама или пак у самом парламенту, пружајући подршку предлозима оних политика које су се пласирале у српску скупштину.
„Двери“ су само успешнији (изашли са самосталном елитом на свим нивоима+председнички кандидат!) и самим тим видљивији пример покушаја манипулације, од рецима напредњачког поигравања с Вацићевим СНП 1389, којем, очигледно, упркос благовременом труду, да скупи довољан број потписа и формализује свој излазак на изборе није успео.
Негде у овај одељак наше приче удева се и листа за десетку „Реформистичка странка“ проф.др Милана Вишњића, која је по други пут на изборима у Србији и скупила је 175 угледних имена, махом из уже Србије. На жалост, колико им мода времена иде на руку као релативно новима и некомпромитованим аутсајдерима, толико ће им успех на карту „коначно имам за кога д гласам“ окрњити „Двери“, што само доказује домишљатост аутора целе ове скаске.
ХРАНА КОНТРОВЕРЗАМА (ПРИЧА ЈЕДНО, БИОГРАФИЈА ДРУГО)
Умешност звана збуњивање бирача кали се и у овој предизборној кампањи.
Улазак нових играча у изборну трку, типа НОПО, са, како је разоткривено (и запечаћено), пронационалним двојцем Вукадиновић-Антонић, стручњацима и то друштвено-политичким аналитичарима, а не политичарима у функцији је појачања „жуте“ екипе. Под овом или влашком фирмом, разоткривена ујдурма изгубила је сав свој ефекат, а једна духовита и вицкаста идеја о отпору бруталној политици каква се данас упражњава у српској арени, можда и занавек протраћена (друга, чини се, после Велике рокенрол партије, изузмемо ли „Јоги летаче“).
Списку просто неодољивих заблуда, гласноговорника типично српског става да незадовољство морамо исказати песницом о говорницу, оличеним у лику и ватреним говорима професора Факултета безбедности др Зорана Драгишића, придружио се и лидер ПРС-а, Партије радника и сељака. Ретро социјална варијанта српа и чекића, како ствари стоје, покосиће известан проценат пунолетних грађана, што ће рећи бирача, којима ће профа откупити сопствене дугове и обезбедити си безбедност. А онда ће „велики и гневни борац за правду и права потлачених и покрадених“ пружити „пљачкашима“ доказе о надмоћи у виду изборне победе, којој ће и сам допринети. Опет да се Власи не досете, као у претходном случају.
На чему је заснована ова опсена? Полупознати Драгишић (лик познат, али не и дело) је не тако давно бранио и заговарао интересе НАТО у Србији о чему постоји сијасет неспорних доказа, изјава и снимака. (Признање маркетиншкој агенцији коју је ангажовао ДС!). Нови стари Драгишић, са максималном дозом адреналина међу малокрвним лидерима који тихим гласом и разложно позивају бираче да им дају свој глас (Николић, Коштуница,нпр), мирише на напалм и делује као ТНТ бојево пуњење, кадро да разнесе пљачкашки систем у парампарчад! Процена маркетиншких магова о просеку радништва и сељаштва је савршено прецизна, као и о њиховој „перцепцији“ (доживљају) и „одоговру“ (заокружи број...под којим је Драгишић на листи председничких кандидата на бирачком листићу). У траговима некадашње класе радника и сељака миноран је број бирача, али незанемарљив јер нема своју политику, опцију и лавира од избора до избора (тзв мекани део бирачког тела). Шта они знају и зашто би се сећали престонице 2010.године, Дана срама или Параде поноса, за коју је Драгишић од својих послодаваца као безбедњак добио задатак да сачини безбедносну процену!?!
По броју клонова и пабирчењу сваког гласа у друштву по класној и осталим социолошким поделама, постаје јасније колико је владајућем ДС ова победа важна. Прогнозе су: ствар опстанка-гесло патриота и гусара(нека они први на замере)-слобода или смрт. Смрт у смислу изборног неуспеха, губитка власти и одласка у опозицију.
(Велика?)Очекивања
У помодарству званом утапање свих малих странак, покрета, организација и удружења грађања у два табора, демократски или напредњачки, скоро и последњу шансу да се на изборима огледа изгубило је свако струковно, национално и томе слично удружење, односно удруживање, без строго политичких амбиција (најуспешнији је пример ПУПС).
Поглед бирача у Србији лута. Огромна већина гласа и даће свој глас и на предстојећим изборима по инерцији и без много размишљања. Иако силно незадовољни, на рубу огорчености, подржаће неку своју опцију, за коју су гласали и прошли пут, дајући још једну, нову шансу. Разочарење, изгледа, није довољно да окрене ћурак.
Зато су странкама занимљиви непоредељени и они који мењају мишљење, на које је могуће утицати и који се у статистика појављују као одређени проценат непредвидивих, кадрих да можда и направе изненађење.
Чини се да концентрација огорчених бирача никада није била гушћа. На сам помен политике, огромна већина грађана, бежи као опарена, иако само чланство у некој од странака странциона гарантује какав такав успех у животу у најприземнијем значењу, макар пуко преживљавање. Свесни нужности, уколико не морају, расположени су да себи приуште луксуз привида да имају право на свој избор. Без обзира на све, простор слободе или њене најверније копије, делује комотније. Такве представе могу бити резултат опуштености партија које су завладале простором до те мере да им дозвољава извесну дозу лабавости у погледу контроле, а постиже ефекат лажне „демократизације“ мишљења и ставова. И само онај ко се дрзнуо или осмелио да се кандидује на тој идеји, стартовао је са позиције која ће у будућности, уколико се национални промашаји продуже после избора, бити ненадокнадива „фора“ предности. Истини за вољу, каква год она у ствари била, то су могуће недуговечне опције, али је отворена могућност да их творци одрже на инфузији за још неку употребу (изборе). Тешко је разликовати ко је oд њих за једнократну, ко за вишекратну, јер су ионако у експерименталној фази.
До закључења рока за подношење изборних листа, опет их има чак 18! Нико не може спочитовати Србији било шта кад су на шест листа националне мањине (технички најмање трећина од укупног броја поднетих), изузмемо ли учешће појединих организација са националним предзнаком на листама великих коалиција какве су „Избор за бољи живот“ или „Преокрет“, на пример). „Заједница војвођанских Мађара“, „Странка Демократске акције Санџака“, „Сви заједно БДЗ, ГСМ, ДЗХ, ДЗВМ, Словачка странка...“, „Коалиција Алабанаца Прешевске долине“, „Црногорска партија....“ и НОПО-наводни Власи, предвођени Ђорђем Вукадиновићем!
У том одразу у огледалу, могуће су контролисане реакције, које неће угрозити оне с оне стране огледала. Односно, дејства ограниченог домета.
Имајући пред собом, како им се преко свих медија непрестано намеће, само два избора (иако обадва воде у ЕУ), бирачи заборављају на алтерантиве. Политичке и иномислеће, какве су ДСС и СРС. Ослабљене, сатанизоване неприличном праксом коју је као прљав или слабо опран веш противничка страна ипак прострла на жицу, оне нису кадре да окупе блок патриотски опредељених бирача свих застава које би везали у чвор. Усамљене дају материјала за прогнозе у погледу цензуса, што је најнижи ниво националне опције, забележен на изборима у Србији од 2000.наовамо. До бирача отежано, између осталог и због беспарице за кампању, стижу поруке о евроазијској унији, неутралности, одбрани Косова и Метохије, и, посебно, „угрожености“ важећег Устава којег нека нова већина прети да ће променити. Нови задатак патриота пред таквом претњом је да обезбеде нешто више од трећине посланичких мандата, како би спречили обећану промену важећег Устава и то у преамбули у којој се Косово и Метохија броје у територијални „интегритет“ Србије. Аргументација казује да , ако Србија остане без таквог Устава, ускоро ће и без територије и без нације..И, наравно, као и све од судбинског значаја по ову државу и народ, слуша се колико и глас усамљеног у пустињи. Кампања скромних домета ослања се на верност страначких војски, без амбиција ширења фронта регрутацијом покрета и удружења патриотског опредељења.
У таквој ситуацији, на клацакалици демократе и напредњаци стоје врло изједначено, подигнути у ваздух.
Ход по минском пољу доказује „уставност“ одлуке досадшњег председника да се по трећи пут кандидује, али и централни бирачки списак на којем се нашло нешто више од седам милиона душа. И нико ни реч да каже што се број јесенас пописаних грађана готово подударио са бројем бирача. Резревоар за разноразне манипулације и договоре , очигледно, свима одговара. И власти и опозицији.
И кључно свих кључних питања: ЗА КОГА!?! Не питање, ВАПАЈ.
Полазећи од претпоставке да се бира у знању о свим чињеницама о ономе што је на репертоару или менију, а, са друге стране, авај, да су сва знања „крхка“, како је писао песник – како заправо бирати?
Лаички анкетирајући неку хиљаду људи с којима се сусрећем у ово предизборно време, заједнички, симулирајући некакав репрезентативни анкетарски узорак констатујемо да ћемо на овим изборима, поучени лошим искуством са извртањем наше бирачки изражене воље, изабрати оне кандидате и листе о којима будемо (са)знали најмање. Знајући колико овакав критеријум лудо звучи, али и да у утешнијој жабокречини због те околности, на жалост не живимо, као доминантну препознајем тенденцију да се заокружи име неког новог, непознатог, без искуства владања, пошто су се познати показали, да не кажем-истакли, зар не?. Да, има и познатих са тим „неискуством“, али ипак мислим да се одлично разумемо и знамо на шта у ствари мислим.
Кренимо, коначно, у овом само наизглед збрканом тексту, од неког реда.
Ко је препознао ову већинску вољу у Срба, и на њој темељи, по мом скромном мишљењу, готово сву своју наду у какав-такав пласман?
Слоган (без) садржаја
Слоган „Двери“. „Коначно имам за кога да гласам“ је у овом смислу пун погодак. Готово све што ће капитализовати, добиће на изванредно одбараном слогану, слогану број 1 ових избора. Кампања која се захуктава, уместо да промоцијама седам прилично непознатих људи који чине колективног лидера „Двери-за живот Србије“ доноси нове гласове, може их само прелити на неку другу страну. У томе предњаче председнички кандидат Владан Глишић и Бошко Обрадовић. Друштвене мреже просто су бомбардоване медијским записима који се пласирају као „доказ“ Дверјанских недоследности: објављен је и документ којим је Глишић ничим изазван скочио себи у стомак да себе представи као „нестраначког“: факсимил активизма у ДСС из 2000.године. Додуше, идеолошки сродном и блиском, али ипак -партији.
Што се Бошка Обрадовића тиче, рекорде обарају прилози о његовим сусретима са свим екуменистима, који се иначе сматрају произведеним од демократа, те се закључак некако сам од себе намеће. Обзиром на захуктавање кампање, нимало не би изненадило обелодањивање неког документа који би јасно доказао Ђиласово очинство над листом „Двери“. Штавише, очекивано је, из било ког табора, практично поларизоване Сербије.
Тиме би фама о Ђиласовој досетки да себи, „подржавајући“ бивши Покрет „Двери Српске“, придружи гласове националиста, разочаране у политику коју су протеклих година практиковали радикали и ДСС, рецимо, добила (не)очекивану потврду. Поред доказа да (мало превише политички) “гадљиви“ националисти никакво да се удруже у политичку партију, која би готово извесно гарантовала више од цензуса. А драгоцену победничку предност једнима или другима-свакако! Што се „Двери“ тиче до краја ће пласман очигледно бити неизвестан и зависти од онога што ће бирачи о њима у последњи час добити на тацни. Уколико се не деси, реалност је заснована пре на бирачкој глади за нечим новим него на „новотарији“ коју Дверјани нуде, да се, уколико пређу цензус, покажу на делу у постизборним коалицијама или пак у самом парламенту, пружајући подршку предлозима оних политика које су се пласирале у српску скупштину.
„Двери“ су само успешнији (изашли са самосталном елитом на свим нивоима+председнички кандидат!) и самим тим видљивији пример покушаја манипулације, од рецима напредњачког поигравања с Вацићевим СНП 1389, којем, очигледно, упркос благовременом труду, да скупи довољан број потписа и формализује свој излазак на изборе није успео.
Негде у овај одељак наше приче удева се и листа за десетку „Реформистичка странка“ проф.др Милана Вишњића, која је по други пут на изборима у Србији и скупила је 175 угледних имена, махом из уже Србије. На жалост, колико им мода времена иде на руку као релативно новима и некомпромитованим аутсајдерима, толико ће им успех на карту „коначно имам за кога д гласам“ окрњити „Двери“, што само доказује домишљатост аутора целе ове скаске.
ХРАНА КОНТРОВЕРЗАМА (ПРИЧА ЈЕДНО, БИОГРАФИЈА ДРУГО)
Умешност звана збуњивање бирача кали се и у овој предизборној кампањи.
Улазак нових играча у изборну трку, типа НОПО, са, како је разоткривено (и запечаћено), пронационалним двојцем Вукадиновић-Антонић, стручњацима и то друштвено-политичким аналитичарима, а не политичарима у функцији је појачања „жуте“ екипе. Под овом или влашком фирмом, разоткривена ујдурма изгубила је сав свој ефекат, а једна духовита и вицкаста идеја о отпору бруталној политици каква се данас упражњава у српској арени, можда и занавек протраћена (друга, чини се, после Велике рокенрол партије, изузмемо ли „Јоги летаче“).
Списку просто неодољивих заблуда, гласноговорника типично српског става да незадовољство морамо исказати песницом о говорницу, оличеним у лику и ватреним говорима професора Факултета безбедности др Зорана Драгишића, придружио се и лидер ПРС-а, Партије радника и сељака. Ретро социјална варијанта српа и чекића, како ствари стоје, покосиће известан проценат пунолетних грађана, што ће рећи бирача, којима ће профа откупити сопствене дугове и обезбедити си безбедност. А онда ће „велики и гневни борац за правду и права потлачених и покрадених“ пружити „пљачкашима“ доказе о надмоћи у виду изборне победе, којој ће и сам допринети. Опет да се Власи не досете, као у претходном случају.
На чему је заснована ова опсена? Полупознати Драгишић (лик познат, али не и дело) је не тако давно бранио и заговарао интересе НАТО у Србији о чему постоји сијасет неспорних доказа, изјава и снимака. (Признање маркетиншкој агенцији коју је ангажовао ДС!). Нови стари Драгишић, са максималном дозом адреналина међу малокрвним лидерима који тихим гласом и разложно позивају бираче да им дају свој глас (Николић, Коштуница,нпр), мирише на напалм и делује као ТНТ бојево пуњење, кадро да разнесе пљачкашки систем у парампарчад! Процена маркетиншких магова о просеку радништва и сељаштва је савршено прецизна, као и о њиховој „перцепцији“ (доживљају) и „одоговру“ (заокружи број...под којим је Драгишић на листи председничких кандидата на бирачком листићу). У траговима некадашње класе радника и сељака миноран је број бирача, али незанемарљив јер нема своју политику, опцију и лавира од избора до избора (тзв мекани део бирачког тела). Шта они знају и зашто би се сећали престонице 2010.године, Дана срама или Параде поноса, за коју је Драгишић од својих послодаваца као безбедњак добио задатак да сачини безбедносну процену!?!
По броју клонова и пабирчењу сваког гласа у друштву по класној и осталим социолошким поделама, постаје јасније колико је владајућем ДС ова победа важна. Прогнозе су: ствар опстанка-гесло патриота и гусара(нека они први на замере)-слобода или смрт. Смрт у смислу изборног неуспеха, губитка власти и одласка у опозицију.
(Велика?)Очекивања
У помодарству званом утапање свих малих странак, покрета, организација и удружења грађања у два табора, демократски или напредњачки, скоро и последњу шансу да се на изборима огледа изгубило је свако струковно, национално и томе слично удружење, односно удруживање, без строго политичких амбиција (најуспешнији је пример ПУПС).
Поглед бирача у Србији лута. Огромна већина гласа и даће свој глас и на предстојећим изборима по инерцији и без много размишљања. Иако силно незадовољни, на рубу огорчености, подржаће неку своју опцију, за коју су гласали и прошли пут, дајући још једну, нову шансу. Разочарење, изгледа, није довољно да окрене ћурак.
Зато су странкама занимљиви непоредељени и они који мењају мишљење, на које је могуће утицати и који се у статистика појављују као одређени проценат непредвидивих, кадрих да можда и направе изненађење.
Чини се да концентрација огорчених бирача никада није била гушћа. На сам помен политике, огромна већина грађана, бежи као опарена, иако само чланство у некој од странака странциона гарантује какав такав успех у животу у најприземнијем значењу, макар пуко преживљавање. Свесни нужности, уколико не морају, расположени су да себи приуште луксуз привида да имају право на свој избор. Без обзира на све, простор слободе или њене најверније копије, делује комотније. Такве представе могу бити резултат опуштености партија које су завладале простором до те мере да им дозвољава извесну дозу лабавости у погледу контроле, а постиже ефекат лажне „демократизације“ мишљења и ставова. И само онај ко се дрзнуо или осмелио да се кандидује на тој идеји, стартовао је са позиције која ће у будућности, уколико се национални промашаји продуже после избора, бити ненадокнадива „фора“ предности. Истини за вољу, каква год она у ствари била, то су могуће недуговечне опције, али је отворена могућност да их творци одрже на инфузији за још неку употребу (изборе). Тешко је разликовати ко је oд њих за једнократну, ко за вишекратну, јер су ионако у експерименталној фази.
До закључења рока за подношење изборних листа, опет их има чак 18! Нико не може спочитовати Србији било шта кад су на шест листа националне мањине (технички најмање трећина од укупног броја поднетих), изузмемо ли учешће појединих организација са националним предзнаком на листама великих коалиција какве су „Избор за бољи живот“ или „Преокрет“, на пример). „Заједница војвођанских Мађара“, „Странка Демократске акције Санџака“, „Сви заједно БДЗ, ГСМ, ДЗХ, ДЗВМ, Словачка странка...“, „Коалиција Алабанаца Прешевске долине“, „Црногорска партија....“ и НОПО-наводни Власи, предвођени Ђорђем Вукадиновићем!
У том одразу у огледалу, могуће су контролисане реакције, које неће угрозити оне с оне стране огледала. Односно, дејства ограниченог домета.
Имајући пред собом, како им се преко свих медија непрестано намеће, само два избора (иако обадва воде у ЕУ), бирачи заборављају на алтерантиве. Политичке и иномислеће, какве су ДСС и СРС. Ослабљене, сатанизоване неприличном праксом коју је као прљав или слабо опран веш противничка страна ипак прострла на жицу, оне нису кадре да окупе блок патриотски опредељених бирача свих застава које би везали у чвор. Усамљене дају материјала за прогнозе у погледу цензуса, што је најнижи ниво националне опције, забележен на изборима у Србији од 2000.наовамо. До бирача отежано, између осталог и због беспарице за кампању, стижу поруке о евроазијској унији, неутралности, одбрани Косова и Метохије, и, посебно, „угрожености“ важећег Устава којег нека нова већина прети да ће променити. Нови задатак патриота пред таквом претњом је да обезбеде нешто више од трећине посланичких мандата, како би спречили обећану промену важећег Устава и то у преамбули у којој се Косово и Метохија броје у територијални „интегритет“ Србије. Аргументација казује да , ако Србија остане без таквог Устава, ускоро ће и без територије и без нације..И, наравно, као и све од судбинског значаја по ову државу и народ, слуша се колико и глас усамљеног у пустињи. Кампања скромних домета ослања се на верност страначких војски, без амбиција ширења фронта регрутацијом покрета и удружења патриотског опредељења.
У таквој ситуацији, на клацакалици демократе и напредњаци стоје врло изједначено, подигнути у ваздух.
Ход по минском пољу доказује „уставност“ одлуке досадшњег председника да се по трећи пут кандидује, али и централни бирачки списак на којем се нашло нешто више од седам милиона душа. И нико ни реч да каже што се број јесенас пописаних грађана готово подударио са бројем бирача. Резревоар за разноразне манипулације и договоре , очигледно, свима одговара. И власти и опозицији.
0 Коментари