СУЛЕЈМАНИ, НЕВЕСТЕ, ОСВЕТНИЦИ - ЈЕДНОМ РЕЧЈУ, ПЕРВЕРЗИЈЕ

Мало је кућа у Србији, у којима, ако уђете у одређено доба радног дана, а то је оно које су кућни савети прогласили за мирно и тихо, нећете затећи укућане свих генерација (посебно ако је захлађење или пљусак) дубоко заваљене у фотеље и лежајеве испред те-ве екрана. И не примете да сте ушли, ни кафу да вам понуде, занети. Једва  сврате погледом на вас, а љубазност се истопи само ако заподавате причу и не придружите им се или диксретним бекством не избегнете то колективно, могло би се чак рећи национално лудило.

Обзиром да моја комшиница већ пар пута кад сам код ње банула у ово доба које је за дремку, а рано за кафу, упорно буљи у „Пинк“,  трпељиво подноси моја боцкања, успела је да јој се придружим. Међутим, чудна је ствар отпор. Не иде, па не иде. Посади се она у своју фотељу у пет поподне, пресече вестима у пола седам, потом настави драму и тако-до пола девет! Таман помислиш да иде одјава, појави се та некаква смешна (јој, перверзна) „Мала невеста“ у неко доба са тејпом на ваљда индуском језику, али, не, то је само наставак тих суза и те назови „приче“...Једноставно, искобељавања нема. У то доба у већинској Србији се не пије кафа, остварене су, дакле, значајне уштеде у кућном буџету, јер нема ко да устане и жртвује се да издангуби ако је скува, чак ни кад наиђу гости, ништа се не грицка, нова уштеда, а, како окупираност „радњом“ изазива сузе и доводи до катарзе, вероватно се смањи и број штета, провала и незаконитих дела. О томе ће рећи своје органи реда и мира када дође за то време.

Без обзира на принудно буљење у екран док „то“ траје, ја не могу да учествујем у тузи својих саговорника, сродника и комшилука. Некако бркам ликове, имена, ко је коме шта. И таман упамтим, сутрадан заборавим. Хватам понекад своју мајку како ме у паузама за рекламе загледује - вероватно мисли, здраву сам је и праву родила, шта ли јој се то догодило...Но комент, мајка ми је. Брише сузе и плаче у пешкир. Шта да се ради?

Не лези враже, ту, наравно, није крај.

Нема за ову публику ни избора, ни вести, ни дневника, ни а те пе турнира, ни лиге шампиона, ни гостију. Не. Следи, „Љубав и освета“.

ОД КАСАНДРЕ ДО РУБИ

„Рекордна гледаност“ домаће серије „Село гори, а баба се чешља“ посрће, јер се даљински устремљује на Прву српску телевизију, где почиње окршај Султана и султаније и свих осталих Величанствених и мање величанствених.

Хорор!

Блокада нације после повратка с посла. Домаћице се замају, не звоцају о скупоћи, деца ваде из фрижидера и сецкају суво, мајке и баке тек после девет-десет увече пристављају ручак за сутрадан. Уштеде огромне. Сви задовољни, сити и на броју. Да ли ће се ово стање одржати у време великих врућина, неизвесно је, али не би чудило да телевизије дају „вољно“ својим гледаним јунацима за време годишњих одмора на неком занимљивом и интригантном месту...Па кад се, после годишњих саберемо, да нам на ум не пада ни скупоћа, ни друштвени проблеми, ништа под Богом, само нставак започетих серијала.

Тако су ове перверзије постале смисао живота највеће већине смртника наше отаџбине.

Ко памти, сећа се како је ова пошаст почела. „Касандра“ је дочекана у Београду 1997.године као хероина најпопуларнијег и најгледанијег серијала у ондашњој СРЈ. Ређале су се поименце све серије са женским именима хиспано-америчког поднебља и говорног подручја шпанског, португалског, бразилског и мексичког порекла.

А онда их је све надмашила „Руби“ и докрајчио Марсијал.

До којих граница је нарасла помама за бизарним сижеима, најфантастичнијим спојевима, морбидаријама и перверзијама, показао је  и мушки део публике. Нису ове серије редовно пратиле само доконе и очајне домаћице између ручка и вечере, већ и пристојан мушки свет, заинтересован за пивске партије у оближњој кафани, атрактивније пролазнице као и, посебно, све спортске манифестације.

Путовала сам једном са једним познатим београдским адвокатом, који је сумануто возио и скоро пробио рампу у Бубањ потоку. Назвао га је клијент, а он га унезверен пита: „Је ли, живота ти, шта уради онај Марсијал?“

С друге стране му саговорник одговара, а он каже: „Молим те окрени (име канала)... и види, па ме назови, да се на заврши док ја стигнем“.

Измакнем се, човек озбиљан, уважен, није ми познато да је лечен на психијатрији. Па, ипак.

НИЈЕ ТЕШКО БИТИ ФИН

Зашто сам тада заволела Мирјану Бобић- Мојсиловић?

Јер је као уредница Забавне редакције РТС покушала да тој телевизији, а посредно нацији врати душу. Па увела фине спотове на тему „Да комшији цркне крава“, спрдајући се на прави начин с нашим менталитетом и показујући нам како бити фин није тешко и довољно је мало, симболично.

И покушала је вероватно да изабере поучније, смисленије и садржајније теме за поподнева. Вратила накратко "Невен", "На слово, на слово".

Међутим, није ишло.

Што ваља је скупо, ако ваља-бистри мозак, а коме треба да троши и још опасуљује поданике?

Борила се Мирјана као лав и видела о чему се ради и храбро, на врхунцу, када је могла годинама да пландује и убире ловорике свог друговања са новом политичком елитом, абдицирала. Дискретно, не таласајући, али јасно ставивши до знања да има принципе и идеале. Иако је позицију коју су многи могли само да прижељкују трампила за самосталност, посветивши се колумнама, писању романа и књига и сликању, показала је да слобода нема цену и да је са комшијама и ортацима тешко бити фин.

Прилика је потрошена, а дошли су уредници плаћени да статирају док директори и политичари кроје „културну“ мапу Србије, телевизијског и другог програма.

И тада је кренуо неконтролисани увоз смећа са светских пијаца. Продефиловали су тровачи свих боја и раса РТС-ом и осталим српским телевизијским каналима. Водећи мртву трку са огавним лиценцираним ријалитима, серије које тренутно гледамо, читамо кратке садржаје у новинама пре поподневног емитовања, су дно дна. С „педигреом“ нас сада запљускују индијске и турске серије. За очекивати је да се огласе талибанске, непалске, а богами, вероватно, ускоро и кинески и мjанмарски производи. Откако је свет проглашен за глобално село, разуму није лако.