Божидара Мандића сам пролетос гледала случајно на ТВ Б92 код Наташе Одаловић, отворених уста. Све што је необични човек причао биле су и моје речи. И после те емисије сам се осећала помало чудно и чудесно. Не први пут у животу. Нешто се у мени осмехивало и радовало при помисли да такав човек постоји. Објашњавао је пошасти цивилизације, предности дружења с природом. Тачније, живота у природи.

Потом је у "Данасу" изашла колумна коју случајно прочитала, исекла и сачувала. Писмено, језгровито и убојито-за природу,
шуму, реку, против цивилизације. Опет бих сваку потписала. Мала фотографија аутора колумне потврђивала је идентитет: Божидар Мандић, "Породица бистрих потока". Не знам зашто се у мојој свести Породица одмах везивала за Петницу, истраживачку станицу код Ваљева.
Пре неког времена ме зове пријатељица: "Упознала сам- каже -вансеријски занимљивог човека, ево ти његов телефон, можда ти буде занимљив за неку од твојих прича."
Окренем број, јави се човек у послу, можда ће долазити за Београд, па ће позвати да
напишемо нешто о финансијским проблемима комуне-опет бркам Петницу са Породицом.
Више пута смо се чули и сем добродушне размене поздрава- ништа.
Наједном зове пријатељица: врло је хитно, идемо ми, ја возим, она плаћа гориво...Усред великог летњег спремања, падам на нос да бих уопште могла да одложим реквизите за кречење и могла да кренем, тамо негде, како она не уме да објасни.
На стотом километру од Београда Ибарском магистралом ка Руднику, код Заграђа, па каменолома Ћерамиде, скретање лево
до...малог паркинга, стазице опасане оградом, пространих брежуљкастих пашњака-све се одвија пребрзо, трчи нам у сусрет познати лик, и то с "малог екрана".
Зна о нама намерницима све што треба да зна, довољно да се влада домаћински и крајње пријатељски. Док одлажемо кексеве, лубеницу, воће, поврће које смо навукле у првој просторији, спонтано улазимо у галерију.
"Ја сам концептуални уметник. Волим природу, шуму, своја дела правим од материјала из природе, грања, штапова,
лишћа, дрвета, балеге. Трава се радује балези, а она је створена за уметничко дело"-прича Отац Породице бистрих потока (стваране на три чиста потока у напуштеном имању надомак Рудника, на 15 километара од Горњег Милановца, где је троје деце родио: Исту, Ају и Суна...)
На страшној врућини, обилазимо дрвену кућу, стару више од сто лета. Греде сечене секиром углављене су без ексера, неуништиви загрљај. Бошко нам показује дрвене реквизите, најпоноснији на једно у деблу издубљено буре.
"Колико су ти људи времена имали кад су радили ово"-показује на два примерка, сведока невероватне упорности и преданости послу да се издуби дрво.
Затим идемо у набијушу, све је у њој савршено сложено.
Затим у кућу са прорпчким креветом.
"Ако заноћите, овде ћете спавати"-показује наш домаћин на сложене ћилиме, јастуке, одмах поред собе у којој је његова писаћа машина у рангу врховног величанства. Књиге, брошуре, уметничке монографије, "Концептуална уметност" боде
очи...Беспреркорно сложено рубље на полицама и плафон, дрвени-он је горњем спрату под, те је невероватан, рупичаст...
Пољски ве - це је дело Желимира Жилника, заштићено законом, тврди Бошко Мандић.
Кад обиђемо подрумске просторије у којима су залихе вегетаријанске кухиње, наш домаћин нас доводи за гостољубиви дрвени сто: нуди хладном водом из покривених канти, ракијом, кува нам кафу.
На ћебадима преко пута нас на трави се играју меденији од меденог: најмлађа сасвим бела унукица Луна са братом Теом, они су деца његовог најмлађег сина Суна, кротког и духовитог човека са очигледним даром за
родитељство. На ћебету су и Лав и Вук, два сина Бошкове најстарије ћерке Исте, која живи у Новом Саду. И Иста и Сун су витки и имају крупне и изражајне питоме очи срндаћа.
Ту је и Каја са ћеркицом Бјанком.
Син моје пријатељице, дете одрасло на земунској кадлрми савршено се уклапа у дечји поредак, примају га и од њега праве свог активног сарадника у играма и планирању вечерашње представе.
Одрасли воде разговоре о Добру, Доброти, давању и Злу, које се неприметно прикрада свима и свугде, па и територији коју је запосела Породица бистрих потока.
Догађа се да Бошко овде окупи тематски: на вечерима посвећеним филму, богословским проповедима, књишким јунацима и писцима, позоришту, у част слике и више десетина људи. Не знам зашто сам сигурна да је све и увек у најбољим рукама. Ваљда зато што он стигне све, само трчка, и кад се дете повреди и да дода чашу гошћама. Невероватно. И да оде у башту по тиквицу и да убере воћку и да скупи нарамак дрва и да с потока наточи коју канту воде за прање руку и судова. Смећа нигде нема, нереда нема, прљавштине нигде нема.
"Ја ујутру кад седнем да радим, најпре морам подове да обришем"- прича Бошко. Баш као и ја.
Од зоре је вредан, пожури да опосли, а онда је спреман за дочеке. Сваки се час неко јави.
Бошко нас моли да се на мобилне телефоне јављамо иза куће, да не бисмо реметили започете разговоре.
Полако и уиграно спаја своје госте и укућане и њихове пријатеље са децом: све генерације.
У нашем разговору, али питана, учествују и деца, поштујући и деду и родитеље и старије.
После обиласка имања, пада договор да Иста, рођена у једној од ових кућа неке љуте зиме када је будио снег на челу, а данас Соса, пристави супу од поврћа.
Ми смо у међувремену обишли пресушени поток, други са којег се захвата вода за прање, који једва цурка по жеги небеској, нагледали се смиља и босиља, живописних мостића и предела и вратили се усред договора око салате: између сезонске од парадајза и краставаца и купуса, победио је купус, скоро једногласно...
Сервиран је хлеб у дрвене зделе, супа од поврћа и салата, као и сир који Бошко суши, јер нема фрижидер у шуми. Неколико пута се огласило звоно које позива чељад на ручак, Тео и његова браћа више су пута доскакутали
послушно по земљане чиније и кашике и-ручак је сипао Сун. Отпевана је молитва здрављу и весељу којој смо се чило придружили и потом су сви прионули на кусање.
Супа је била изузетно укусна: од кромпира, тиквице, шаргарепе и целеровог мирисног листа. Најактивнији је био Тео, који је смазао више пуних чинија, док се Вук мало нећкао, али је ускоро и он испразнио своју порцију.
Када је "сто" на земљи расклоњен-даска на расклапање- почели смо са припремама за одлазак. Бошко је снимио прилог за "Фамиологију" за Радио Београд Први програм са мном на тему васпитања деце и о породици. Поставио је неколико сувислих питања. Снимио је дечју емисију за свој програм, такође на таласима Радио Београда.
Бог зна како смо се поздравили. Било нам је жао што нећемо одгледати дечју представу коју су припремили Бошкови унуци, Бјанка и наш мали Борис.Деца су обећала да ће нам је извести кад дођемо на дуже. Можда су касније
прошетали пет километара са дедом до првог сладоледа. Али, представу су сигурно извели.
А ми још размењујемо утиске, присећамо се ситница, детаља овог нестварног дана, и
чувамо у резерви позив на Шумес 2013, позоришни шумски фестивал од 22. до 24. августа. Верујте да се исплати.

0 Коментари