ONI SU PALI NEPOBEĐENI!
Po sunčanom danu, pred spomenikom podignutom poginulima u ratovima vođenim u periodu od 1990-1999.godine, održan je pomen, kojem su, pored porodica junaka, prisustvovali i predstavnici Zemunske opštine, boračkih i invalidskih udruženja, kao i poliičkih partija.
Monument na kojem su urezana imena poginulih branilaca Otadžbine ukrasilo je cveće i pokoja suza, koja se nije mogla zadržati. Uklesana su na njemu 45 imena.
Pali su mladi, ne bežeći od svoje obaveze i dužnosti da brane domovinu.
Svako ime u kamenu-jedna priča.
Iza njih su ostalemajke, sestre i mlade udovice sa malom decom, koja su danas mladići i devojke koje pamte.
Zato je iz godine u godinu, braneći ih od zaborava, govor njihovog saborca MIlenka Lazića, predsednika Udruženja poginulih boraca i invalida "poslednjeg rata" bio jedak. Da se ne zaboravi kako su i neki generacijski sasvim naši Srbi junački ginuli za slobodu, uprkos i u inat predrasudama.
Na pomenu videh ožalošćene čiju sudbinu nisam ni pretpostavljala u našim povremenim druženjima.
Svake godine, još uvek sretnem jednu sve ostareliju majku. Dođe, mučenica, na ovaj dan.
Vidim Bandure, koji su za Srbiju odgajili svog jedinca. O Mihajlu sam u "Zemunskim novinama" napisala priču, koju sam danas pročitala ponovo. Uvek mogu da plačem kad vidim ove tako pristojne ljude. Čime su zaslužili ovoliki bol?
Koleginica me pita: Da li biste vi, da ste imali sina za vojsku, dozvolili a ode u rat?
-Bih, odgovaram bez razmišljanja.
Bih sigurno, odgovaram posle višečasovnog razmišljanja na ovu tužnu temu, iniciranu još jednim nedavnim događajem: kada je komandant kasarne u Karlovcu, pukovnik Boro Ercegovac, kod istog ovog spomenika nepobeđenima okupio ožalošćene članove porodice vojnika masakriranih na Koranskom mostu.
Milenko Lazić priča kako je nedavno jedna mlada učiteljica dovela đake pred spomenik i pričala im, verovatno, o borbi za slobodu.
"I, eto, to uteši me"- kako je pisao veliki srbski pesnik Crnjanski.
Nepobeđene može pobediti samo jedno-zaborav.
Hvala im i slava što su hodali među nama.
Monument na kojem su urezana imena poginulih branilaca Otadžbine ukrasilo je cveće i pokoja suza, koja se nije mogla zadržati. Uklesana su na njemu 45 imena.
Svako ime u kamenu-jedna priča.
Iza njih su ostalemajke, sestre i mlade udovice sa malom decom, koja su danas mladići i devojke koje pamte.
Zato je iz godine u godinu, braneći ih od zaborava, govor njihovog saborca MIlenka Lazića, predsednika Udruženja poginulih boraca i invalida "poslednjeg rata" bio jedak. Da se ne zaboravi kako su i neki generacijski sasvim naši Srbi junački ginuli za slobodu, uprkos i u inat predrasudama.
Na pomenu videh ožalošćene čiju sudbinu nisam ni pretpostavljala u našim povremenim druženjima.
Svake godine, još uvek sretnem jednu sve ostareliju majku. Dođe, mučenica, na ovaj dan.
Koleginica me pita: Da li biste vi, da ste imali sina za vojsku, dozvolili a ode u rat?
-Bih, odgovaram bez razmišljanja.
Bih sigurno, odgovaram posle višečasovnog razmišljanja na ovu tužnu temu, iniciranu još jednim nedavnim događajem: kada je komandant kasarne u Karlovcu, pukovnik Boro Ercegovac, kod istog ovog spomenika nepobeđenima okupio ožalošćene članove porodice vojnika masakriranih na Koranskom mostu.
Milenko Lazić priča kako je nedavno jedna mlada učiteljica dovela đake pred spomenik i pričala im, verovatno, o borbi za slobodu.
"I, eto, to uteši me"- kako je pisao veliki srbski pesnik Crnjanski.
Nepobeđene može pobediti samo jedno-zaborav.
Hvala im i slava što su hodali među nama.
0 Коментари