SRBIJA, TAMO DALEKO

Glavni grad Srbije, Beograd, bio je danas pun stranaca. Turisti koriste poslednje lepe dane da prošetaju jednom od najstarijih i najlepših balkanskih prestonica. U centralnoj gradskoj ulici Knez Mihajlovoj danas je primećena ekipa naoružana kamerom i mikrofonima, koju je predvodio neobično odeven režiser.
Očigledno su tragali za zanimljivostima i lepotama kojih je bilo na svakom koraku. Sve je danas u Beogradu biolo očaravajuće i neodoljivo. Dramatično. Borba za preživljavanje u paprenoj ulici, u kojoj se može pazariti samo ako platu primaš u stranoj valuti. Ili su viša klasa. Ili kasta, bolje reći.
Na jednoj strani devojka prodaje izvanredan nakit na ulici, a već sledećeg trenutka pakuje svoje okićene panoe i pred inspekcijom, naočigled zabezeknutih turista, koji, otvorneih usta, u rukama drže prelepe ogrlice, koje se prodaju u bescenje, beži u prvi prolaz dok pošast prođe!
Istovetna situacija je sa gotovo svim prodavcima nakita, ešarpi, kišobrana.
Na ulici muziciraju, slikaju, gutaju vatre, izvode raznorazne egzibicije...

Pažnju one televizijske ekipe koju predvodi smešno obučeni tip sa kačketom od tvida skreće trio pored Filozofskog fakulteta. Dugmetara proizvodi najmilozvučnije zvuke, prstima prebire suncem zagaravljen starac, do njega je nekadašnji omatoreli magup sa gitarom i njihov vitki grleni pevač: ovo je trenutno najatraktivnija ulična pevačka družina sveta. Oni tako zaneto, znajući da će u nekom filmu biti gledani i zvezde, dok ih kamera prati, rastežu onu dugmetaru, praše gitaru i pevaju iz petnih žila da ono "Tamo je Srbija" odjekuje do sunca koje se gasi.
U jednom trenutku dok se ekipa domunđava, dirnuta i ganuta, polaze mi suze na oči od silnoga jada. Ja vidim da u stari izanđali kofer prolaznici bacaju i sintiš i novčanice, a da i sam šef filmske ekipe ubacuje, čini se, krupniju novčanicu, i bude mi žao. Kao da se Srbija rasprodaje, proseći, mameći tuđu bolećivost i suze.

Teško mi je i zbog moje ćerke gastarbajterke, koju sam učila da voli Srbiju, a Srbija joj nije pružila šansu, osim da bezgranično pati. Patnju poniženja zamenila je za nostalgiju, ali je povratila dostojanstvo: radi za novac u inostranstvu.
U Galeriji ULUS-a izložba Moma i Ane Kapor "Putovanja".
Ljubazna domaćica pozdravlja posetioce, sa plakata Momo i njegova ćerka u spontanoj pozi ljubavi. Zajednička izložba Mominih mapa i neobičnih "slika" i Aninih blistavih triptiha dalekih predela koji lepo zvuče i još bolje izgledaju i na razglednicama, a nekmoli na njenim metafizičkim slikama. One prikazuju građevine metafizički opustele u vodi, zelenilu, međ čempresima.
Izloženo je par fotografija male Ane, koja je svome ocu često bila model, sa Momom dok je još bio mlad. I to popravlja Beograd, čini od Srbije ljuljašku i kolevku, daruje lepotu koja je natrpirodna, sjaj bića, neugasivu vatru života, koju nijedna i nikakava beda ne može ugasiti. Daje nam nenadoknadivu prednost u odnosu na sve druge, moćnije, bogatije možda.
Nije ovo prvi put da Kapor Momo popravlja dan. Hvala mu što je postojao. Hvala Ani Kapor. Utešila me zbog moje Ane, koja odlazi za par dana u daleki Soči. Hvala Ani, koja i ne zna da se ove Beleške zovu po onima koje je pisao nje otac u njeno ime. Hvala im oboma na spasenju.
                                                                                                   Beograd, 21.septembra 2013.god