KUD SE DEDOŠE NAŠA DECA!?!
Toplo se iskreno i od srca nadam da većina čitalaca neće sa mnom podeliti ni iskustvo ni utisak na temu koja mi se sama od sebe i nekako silom, ljudskom ili višom, nametnula.
Sve češće srećem, pa i doživljavam, sasvim strano i neobično iskustvo starijih sa decom.
Slučaj prvi. Roditelji izuzetno pristojni, nekadašnji "srednji "sloj, danas spašeni-u penziji oboje, i muž i žena. Živeći, radeći, možda se čak i ludirajući u mladosti, čak i kad su dva sina dobili, kao da su u stvari negde usput, neprimetno, svoju decu izgubili. Stariji je bio do te mere razmažen da nije mogao sebi do četrdesetih posao da nađe, ali je zato na grbači svojih roditelja našao sebi životnu saputnicu. Naravno, i nju hrane, odevaju, leče, ko bi drugi do- njegovi roditelji.
Stariji je odavno s one strane zakona. Krvopija. Uvek kivan na najbliže. Oni su pri ruci. Da izlije bes kad nema na kome, da udara kao po džaku, da puca u živu metu. Ni u starosti i bolesti mira nemaju.
Divim im se. Ponekad pomislim kako bih im se tek divila da su neke stvari presekli i napustili, jednostavno okrenuli leđa i zaboravili. Počeli od početka. Makar kad.
Slučaj drugi: sin i majka. Majka je kriva što sin iz kuće ne izlazi,nema šta da obuče, propali mu zubi, pije i jede svašta...Majka po selu pabirči i donosi ptiću-pivo, vinjak ili šampanjac. Ne bira poslove niti radnje.
Slučaj treći: troje dece, roditelji vazda u svađi. Deca ih ne čuju. Iako odrasla i mogu dobro da potegnu, ne mogu se naležati, a kao da imaju teško oštećenje sluha ili su sasvim gluvi. Roditelje ič ne čuju.
Slava, slavlje, rođendan, veliko, malo, uobičajeno spremanje- sve je na roditeljima. Izdaju naređenja, šta im treba i da nije ekonomske zavisnosti, ko zna da li bi uopšte komunicirali s roditeljima. Ne mogu više pohvatati ni ko im u kuću ulazi, ni ko iz nje, kada, kako i zašto izlazi. Čemer i jad.
Šta se to događa?
Velegrad, metropola, možda je u provinciji utešnije? Možda, za nijansu.
Nekada su deca bila ukras zajednice. U preživelom porodičnom konceptu u kojem su roditelji po difoltu (ha, ha) krivi što su im potomci valjda uopšte rođeni, pa svoj greh moraju da okajavaju što je duže moguće, ona su mahom muka jedna neviđena.
"Lepo sam ti, ...., govorio da nije trebalo da imamo decu", često ponavlja junak iz prve priče.
Nisu svi roditelji za decu. A nisu ni deca za mnoge roditelje. Nisu zaslužili jedni druge.
Muka golema.
Dok se znao red, dok su stariji bili zakon, a deca čekala da se oni koji rade, stvaraju i koji su ih rodili namire, znalo se ko pije a ko vodu nosi. Decu smo navikli da su centar sveta. A možemo li mi to, imamo li prava na to, kako ćemo mimo sveta?
Sve češće srećem, pa i doživljavam, sasvim strano i neobično iskustvo starijih sa decom.
Slučaj prvi. Roditelji izuzetno pristojni, nekadašnji "srednji "sloj, danas spašeni-u penziji oboje, i muž i žena. Živeći, radeći, možda se čak i ludirajući u mladosti, čak i kad su dva sina dobili, kao da su u stvari negde usput, neprimetno, svoju decu izgubili. Stariji je bio do te mere razmažen da nije mogao sebi do četrdesetih posao da nađe, ali je zato na grbači svojih roditelja našao sebi životnu saputnicu. Naravno, i nju hrane, odevaju, leče, ko bi drugi do- njegovi roditelji.
Stariji je odavno s one strane zakona. Krvopija. Uvek kivan na najbliže. Oni su pri ruci. Da izlije bes kad nema na kome, da udara kao po džaku, da puca u živu metu. Ni u starosti i bolesti mira nemaju.
Divim im se. Ponekad pomislim kako bih im se tek divila da su neke stvari presekli i napustili, jednostavno okrenuli leđa i zaboravili. Počeli od početka. Makar kad.
Slučaj drugi: sin i majka. Majka je kriva što sin iz kuće ne izlazi,nema šta da obuče, propali mu zubi, pije i jede svašta...Majka po selu pabirči i donosi ptiću-pivo, vinjak ili šampanjac. Ne bira poslove niti radnje.
Slučaj treći: troje dece, roditelji vazda u svađi. Deca ih ne čuju. Iako odrasla i mogu dobro da potegnu, ne mogu se naležati, a kao da imaju teško oštećenje sluha ili su sasvim gluvi. Roditelje ič ne čuju.
Slava, slavlje, rođendan, veliko, malo, uobičajeno spremanje- sve je na roditeljima. Izdaju naređenja, šta im treba i da nije ekonomske zavisnosti, ko zna da li bi uopšte komunicirali s roditeljima. Ne mogu više pohvatati ni ko im u kuću ulazi, ni ko iz nje, kada, kako i zašto izlazi. Čemer i jad.
Šta se to događa?
Velegrad, metropola, možda je u provinciji utešnije? Možda, za nijansu.
Nekada su deca bila ukras zajednice. U preživelom porodičnom konceptu u kojem su roditelji po difoltu (ha, ha) krivi što su im potomci valjda uopšte rođeni, pa svoj greh moraju da okajavaju što je duže moguće, ona su mahom muka jedna neviđena.
"Lepo sam ti, ...., govorio da nije trebalo da imamo decu", često ponavlja junak iz prve priče.
Nisu svi roditelji za decu. A nisu ni deca za mnoge roditelje. Nisu zaslužili jedni druge.
Muka golema.
Dok se znao red, dok su stariji bili zakon, a deca čekala da se oni koji rade, stvaraju i koji su ih rodili namire, znalo se ko pije a ko vodu nosi. Decu smo navikli da su centar sveta. A možemo li mi to, imamo li prava na to, kako ćemo mimo sveta?
0 Коментари