ПАПИР НЕ ТРПИ БАШ СВЕ
Да су данас живи Нушић, Домановић или Стерија, не бих била у проблему. Једноставно бих им испричала заплет и они би га уметнички забележили за вечност. Не гарантујем колико ћу успети да им се приближим.
После пар сати читања испразног, глупог и крајње бесмисленог штива под већ стереотипним насловом "Медији и политика (замислите!)на Земунској ривијери", аутора Милоја Јовановића, долазим до закључка чему му је све ово требало. Да с тиражом од 50 комада ове беспризорне и бесрамне импровизације, "читалаштву" саопшти (веровали или не) како: "Овај преглед завршавамо са петнаестим октобром 2013. године када Скупштина општине смењује јединог дипломираног новинара у земунском информативном простору и уједно аутора ове књиге..." ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ!
Будући рођена одговорна и педантна, већ овде саветујем "једином дипломираном..." да "практикује" више писање од свега другог како би до краја свога живота успео да научи некакве основе истог, новинарства. Јер, да је само и новинар, какав је примера ради Андрија Јанићијевић, којем се, посвећујући му дужни простор, не диви, већ додворава ( у складу са недостатком карактера), или да га барем питао, а можда и који пут послушао, знао би да се петнаест може написати бројком као 15, али 7 не-већ је правилно да се напише словима. Може да се распита зашто. Но, то је за овог свезнадара шпанско село.
Књига коју сам управо прочитала доводи у дилему: контузија или конфузија?
Амбициозно и високо постављени циљеви да се, само претпостављам покушавајући да јој дам смисао, да некаква историја кроз преглед сваког облика штампе који је излазио у Земуну, до те се мере разводњава, да није непрепоручљиво стално враћање на бесконачно ружне корице књиге, али због наслова, да бисте ипак знали о чему "писац" пише. Јер, ту је смешана и историја града у фрагментима, потом делићи нечије биографије-који нису везани за ткиво остатка, потом некакви бисери, издвојени по Бог те пита којем критеријуму, па ко се снађе.
Наслови, поднаслови суви, штури, општа места.
И најочигледније, или преписивање, препричавање без имало стила, талента и писмености (још једна сумњива диплома?), па и признање- о манији сакупљања (материјала). Случајно, јако познат синдром. Такозвани "преглед земунске штампе", а у години обележавања 50.годишњице излажења "Земунских новина" у којима је "Земунолог" био чак и заменик главног и одговорног уредника, увек други, сем хронолошког ређања и пописа по "врсти"(фабрички, школски, итд.листови) права је жалост, али и ризик "ауторског издања". Могуће планираног да би га лансирало у Удружење књижевника Србије? Све је данас могуће. Баш све!
Трећа оптужба на "душу" аутора-не знам зашто бих сваку реч да ставим под знаке навода-јесте пристрасност без апсолутно икаквог критеријума. Аутор хвали све оно што је некада прогонио, распитивао се, покушавао да уђе у траг за своје послодавце и политичке заштитнике, само зато што га је његов патрон, пошто је штићеник, како се прича у кулоарима, променио странку у покушају да се задржи на радном месту које му ни по чему не припада нити га је заслужио, отерао речима којима не бих да прљам свој производ.
Не разумевајући друштвено-политички контекст, вулгаризујући га као штампарску плочу, Милоје Јовановић карикира тему своје књиге, поновићу и себи и вама "Медије и политику на Земунској ривијери". Његов, колико ми је познато, други наслов на тему ривијере. Земунске. После несрећних "Кишобрана", погодићете, на истој- ривијери. Земунској. Вау!
Некажњено гајећи манир бонвивана у учмалој и неборбеној земунској средини огрезлој у декаденцију, он би да буде и мало тамо и мало овамо: и са "презренима" и пониженима од власти и у тој истој . У тражењу јата коме припада, не бира средства да се без икаквог аргумента, а служећи се неистинама, баци блатом, не очекујући, у оваквом систему без система и устројства икакве последице.
Као неко ко се помиње у контексту који ни по чему не одоговара истини, ни у једном слову и ни у једном ретку, осећам се обавезном да изнете небулозе демантујем.
Не оцењујући инсинуације "писца" (извињавам се, али морам...), којем сам доставила око 25 страница материјала са својом биографијом о "Земунским новинама" и "Великој Србији", која је такође излазила у Земуну, па је, ваљда, зато и тражио да и о овом страначком гласилу напишем коју из прве руке, али тај део није објавио чак ни у одељку "Страначки билтени", тврдим да је све што сам му припремила искарикирао и укомпоновао по некаквом свом нахођењу. Које са истином и оним што сам написала нема ни једну додирну тачку, никакве везе! Пошто пред собом имам књигу отворену управо на поглављу "Страначки билтени", оставићу читаоцима да донесу суд зашто поред "Билтена" Демократске странке, ""Пирга" и "Земунског пирга" Демократске странке Србије, "Билтена" Социјалистичке партије Србије, "Билтена" Покрета социјалиста, "Земунског билтена" Српског покрета обнове и "Земунског напредњака" (како наводи М. Ј.М.), "Земунског покрета", "Земунца" који је издавало УГ "Земунска прича", "Земун преса"-Земунског покрета нема ни спомена радикалске новине "Велика Србија", не без икаквог утицаја, попут наведених, чак ни у наводној историји земунске штампе!
Нећу се бавити "истинитошћу" (верујући да сигурно не разликује објективност од истине) ауторових квалификација у овој квази историји. Једноставно, одбијам да будем ичији (сем свој) адвокат.
Моје се име појављује у његовој књизи на страни 92 ("Узлет на медијску сцену"!?!), где МЈМ спомиње како сам запошљена у редакцији са осталим колегама...да би написао и то "Мало је простора за објективно информисање. Говор мржње је полазна основа за скоро сваки текст".
Сигурна сам да не разуме шта је написао. Изнето се не односи само на мене, наравно.
У наставку је тешко разлучити шта је новина, шта историја, а шта наклапање.
О разумевању разлога и циљева за оснивање "Земунског информативно-пословног система" и "Земунским новинама" у њему, не бих да коментаришем, зато што су ауторове реченице, најблаже речено бесмислене ("Време "ЗИПС"-а", стр. 97). Исти ће написати и ову високоумну и "разумљиву" мисао, или закључак, како хоћете: "Земунски информативни простор на челу са "Земунским новинама" овако функционишу све до бомбардовања 1999.године када су проглашене једним од легитимних циљева". Ја, признајем, не разумем...
Биографију Огњена Михајловића, уредника "Земунских новина", МЈМ не пише, не зна или га не занима-не даје објашњење којим би оправдао овај изузетак-остале, макар и не издали током свога уредниковања ни један једини број, неће прескочити и то је разлог због којег скрећем пажњу на овај "детаљ". Зато ће пренети "занимљив" сукоб, покушавајући да од њега, али неубедљиво и неартикулисано, напарави парадигму за цензуру којој прибегава власт, између уредника Драгана Стојковића и члана ондашњег Извршног одбора Скупштине општине Земун адвоката Ђорђа М. Недељковића.
Наравно, да ће и моју биографију, као, такође наравно pro forma уредника, али ипак уредника, вероватно најкраћег по стажу, МЈМ неће објавити. Знам да је то по мене боље, али је, ипак, сложићете се, дискриминација.
Милоје Јовановић ће се у својој књизи "Медији и политика на Земунској ривијери" још у пар наврата у вези мене тешко огрешити о истину. За деманти имам сведоке који су са нама радили. Не улазим у мотиве његових фрустрација.
На страни 136, у одељку под насловом "Уређивачке и штампарске грешке" и поднасловом "Ко су коњи, а ко магарци" тенденциозно и "храбро"(каквог га нисам упознала најпре као тадашњег свог заменика, а потом уредника)-не бих се изненадила ни денунцирајући свом тадашњем шефу, пише о, за мене, ужасном и тешком времену. Прескочио је да наведе шта се све променило у том првом већ одштампаном броју: од насловне стране (са "закрпом" на позадини због слабе фотографије која није дело уредника), до извесних наслова који се том истом високопозиционираном функционеру нису допали-из "одређених" разлога.
Свих девет месеци, колико сам била уредник "Земунских новина" послужиле су извеснима за несметано и некажњено иживљавање нада мном. Свог ондашњег заменика, а аутора ових редова, који се трудио да ми огроман посао значајно отежа и загорча, ништа мање не кривим за наведене "пропусте". Добро је што их је после само пет година већ изнео у јавност. Говоре сами по себи докле може да иде (политичка) осионост.
Из исте кухиње је и "Гробље"(стр.137).
Најпре је директор ЈП "Пословни простор Земун" са својим Управним одбором договорио које фотографије да се објаве, а када је новина одштампана, одлучио да је ова "мрачна, суморна и злослутна". Овога пута је средина доштампана, а из новине смо је вадили фоторепортер Крсто Голубовић и секретарица редакције Марија Зекић и уметали нови уложак са новом сликом. Аутор се можда са својим партијским шефовима лепо забављао.
Стога сматрам малициозним и помињање повученог броја који је уредила Јадранка Јоксимовић.
Не знам да је Милоје Јовановић као заменик уредника "Земунских новина" мојој маленкости, затим Сави Јерковићу (за време Привременог органа), Јадранки Јоксимовић или Маји Нинковић-Ћорац помогао у изради било ког броја, да би спочитовао излажење или неизлажење новине. Колико до пролетос заменик уредника, требало би да се стиди док пише "Стално запослени чланови редакције уредно примају плату и то је оно због чега не протестују".
Угледали смо се, ваљда, барем у томе, ако нисмо имали у чему другом, на њега.
Заиста, немам речи.
Скоро да ми је жао што нисам послушала своје пријатеље да свем овом трућању не придајем никакав значај.
Хтела сам, ипак, да докажем да папир не трпи баш све.
Жана Живаљевић,
новинар "Земунских новина"
После пар сати читања испразног, глупог и крајње бесмисленог штива под већ стереотипним насловом "Медији и политика (замислите!)на Земунској ривијери", аутора Милоја Јовановића, долазим до закључка чему му је све ово требало. Да с тиражом од 50 комада ове беспризорне и бесрамне импровизације, "читалаштву" саопшти (веровали или не) како: "Овај преглед завршавамо са петнаестим октобром 2013. године када Скупштина општине смењује јединог дипломираног новинара у земунском информативном простору и уједно аутора ове књиге..." ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ!
Будући рођена одговорна и педантна, већ овде саветујем "једином дипломираном..." да "практикује" више писање од свега другог како би до краја свога живота успео да научи некакве основе истог, новинарства. Јер, да је само и новинар, какав је примера ради Андрија Јанићијевић, којем се, посвећујући му дужни простор, не диви, већ додворава ( у складу са недостатком карактера), или да га барем питао, а можда и који пут послушао, знао би да се петнаест може написати бројком као 15, али 7 не-већ је правилно да се напише словима. Може да се распита зашто. Но, то је за овог свезнадара шпанско село.
Књига коју сам управо прочитала доводи у дилему: контузија или конфузија?
Амбициозно и високо постављени циљеви да се, само претпостављам покушавајући да јој дам смисао, да некаква историја кроз преглед сваког облика штампе који је излазио у Земуну, до те се мере разводњава, да није непрепоручљиво стално враћање на бесконачно ружне корице књиге, али због наслова, да бисте ипак знали о чему "писац" пише. Јер, ту је смешана и историја града у фрагментима, потом делићи нечије биографије-који нису везани за ткиво остатка, потом некакви бисери, издвојени по Бог те пита којем критеријуму, па ко се снађе.
Наслови, поднаслови суви, штури, општа места.
И најочигледније, или преписивање, препричавање без имало стила, талента и писмености (још једна сумњива диплома?), па и признање- о манији сакупљања (материјала). Случајно, јако познат синдром. Такозвани "преглед земунске штампе", а у години обележавања 50.годишњице излажења "Земунских новина" у којима је "Земунолог" био чак и заменик главног и одговорног уредника, увек други, сем хронолошког ређања и пописа по "врсти"(фабрички, школски, итд.листови) права је жалост, али и ризик "ауторског издања". Могуће планираног да би га лансирало у Удружење књижевника Србије? Све је данас могуће. Баш све!
Трећа оптужба на "душу" аутора-не знам зашто бих сваку реч да ставим под знаке навода-јесте пристрасност без апсолутно икаквог критеријума. Аутор хвали све оно што је некада прогонио, распитивао се, покушавао да уђе у траг за своје послодавце и политичке заштитнике, само зато што га је његов патрон, пошто је штићеник, како се прича у кулоарима, променио странку у покушају да се задржи на радном месту које му ни по чему не припада нити га је заслужио, отерао речима којима не бих да прљам свој производ.
Не разумевајући друштвено-политички контекст, вулгаризујући га као штампарску плочу, Милоје Јовановић карикира тему своје књиге, поновићу и себи и вама "Медије и политику на Земунској ривијери". Његов, колико ми је познато, други наслов на тему ривијере. Земунске. После несрећних "Кишобрана", погодићете, на истој- ривијери. Земунској. Вау!
Некажњено гајећи манир бонвивана у учмалој и неборбеној земунској средини огрезлој у декаденцију, он би да буде и мало тамо и мало овамо: и са "презренима" и пониженима од власти и у тој истој . У тражењу јата коме припада, не бира средства да се без икаквог аргумента, а служећи се неистинама, баци блатом, не очекујући, у оваквом систему без система и устројства икакве последице.
Као неко ко се помиње у контексту који ни по чему не одоговара истини, ни у једном слову и ни у једном ретку, осећам се обавезном да изнете небулозе демантујем.
Не оцењујући инсинуације "писца" (извињавам се, али морам...), којем сам доставила око 25 страница материјала са својом биографијом о "Земунским новинама" и "Великој Србији", која је такође излазила у Земуну, па је, ваљда, зато и тражио да и о овом страначком гласилу напишем коју из прве руке, али тај део није објавио чак ни у одељку "Страначки билтени", тврдим да је све што сам му припремила искарикирао и укомпоновао по некаквом свом нахођењу. Које са истином и оним што сам написала нема ни једну додирну тачку, никакве везе! Пошто пред собом имам књигу отворену управо на поглављу "Страначки билтени", оставићу читаоцима да донесу суд зашто поред "Билтена" Демократске странке, ""Пирга" и "Земунског пирга" Демократске странке Србије, "Билтена" Социјалистичке партије Србије, "Билтена" Покрета социјалиста, "Земунског билтена" Српског покрета обнове и "Земунског напредњака" (како наводи М. Ј.М.), "Земунског покрета", "Земунца" који је издавало УГ "Земунска прича", "Земун преса"-Земунског покрета нема ни спомена радикалске новине "Велика Србија", не без икаквог утицаја, попут наведених, чак ни у наводној историји земунске штампе!
Нећу се бавити "истинитошћу" (верујући да сигурно не разликује објективност од истине) ауторових квалификација у овој квази историји. Једноставно, одбијам да будем ичији (сем свој) адвокат.
Моје се име појављује у његовој књизи на страни 92 ("Узлет на медијску сцену"!?!), где МЈМ спомиње како сам запошљена у редакцији са осталим колегама...да би написао и то "Мало је простора за објективно информисање. Говор мржње је полазна основа за скоро сваки текст".
Сигурна сам да не разуме шта је написао. Изнето се не односи само на мене, наравно.
У наставку је тешко разлучити шта је новина, шта историја, а шта наклапање.
О разумевању разлога и циљева за оснивање "Земунског информативно-пословног система" и "Земунским новинама" у њему, не бих да коментаришем, зато што су ауторове реченице, најблаже речено бесмислене ("Време "ЗИПС"-а", стр. 97). Исти ће написати и ову високоумну и "разумљиву" мисао, или закључак, како хоћете: "Земунски информативни простор на челу са "Земунским новинама" овако функционишу све до бомбардовања 1999.године када су проглашене једним од легитимних циљева". Ја, признајем, не разумем...
Биографију Огњена Михајловића, уредника "Земунских новина", МЈМ не пише, не зна или га не занима-не даје објашњење којим би оправдао овај изузетак-остале, макар и не издали током свога уредниковања ни један једини број, неће прескочити и то је разлог због којег скрећем пажњу на овај "детаљ". Зато ће пренети "занимљив" сукоб, покушавајући да од њега, али неубедљиво и неартикулисано, напарави парадигму за цензуру којој прибегава власт, између уредника Драгана Стојковића и члана ондашњег Извршног одбора Скупштине општине Земун адвоката Ђорђа М. Недељковића.
Наравно, да ће и моју биографију, као, такође наравно pro forma уредника, али ипак уредника, вероватно најкраћег по стажу, МЈМ неће објавити. Знам да је то по мене боље, али је, ипак, сложићете се, дискриминација.
Милоје Јовановић ће се у својој књизи "Медији и политика на Земунској ривијери" још у пар наврата у вези мене тешко огрешити о истину. За деманти имам сведоке који су са нама радили. Не улазим у мотиве његових фрустрација.
На страни 136, у одељку под насловом "Уређивачке и штампарске грешке" и поднасловом "Ко су коњи, а ко магарци" тенденциозно и "храбро"(каквог га нисам упознала најпре као тадашњег свог заменика, а потом уредника)-не бих се изненадила ни денунцирајући свом тадашњем шефу, пише о, за мене, ужасном и тешком времену. Прескочио је да наведе шта се све променило у том првом већ одштампаном броју: од насловне стране (са "закрпом" на позадини због слабе фотографије која није дело уредника), до извесних наслова који се том истом високопозиционираном функционеру нису допали-из "одређених" разлога.
Свих девет месеци, колико сам била уредник "Земунских новина" послужиле су извеснима за несметано и некажњено иживљавање нада мном. Свог ондашњег заменика, а аутора ових редова, који се трудио да ми огроман посао значајно отежа и загорча, ништа мање не кривим за наведене "пропусте". Добро је што их је после само пет година већ изнео у јавност. Говоре сами по себи докле може да иде (политичка) осионост.
Из исте кухиње је и "Гробље"(стр.137).
Најпре је директор ЈП "Пословни простор Земун" са својим Управним одбором договорио које фотографије да се објаве, а када је новина одштампана, одлучио да је ова "мрачна, суморна и злослутна". Овога пута је средина доштампана, а из новине смо је вадили фоторепортер Крсто Голубовић и секретарица редакције Марија Зекић и уметали нови уложак са новом сликом. Аутор се можда са својим партијским шефовима лепо забављао.
Стога сматрам малициозним и помињање повученог броја који је уредила Јадранка Јоксимовић.
Не знам да је Милоје Јовановић као заменик уредника "Земунских новина" мојој маленкости, затим Сави Јерковићу (за време Привременог органа), Јадранки Јоксимовић или Маји Нинковић-Ћорац помогао у изради било ког броја, да би спочитовао излажење или неизлажење новине. Колико до пролетос заменик уредника, требало би да се стиди док пише "Стално запослени чланови редакције уредно примају плату и то је оно због чега не протестују".
Угледали смо се, ваљда, барем у томе, ако нисмо имали у чему другом, на њега.
Заиста, немам речи.
Скоро да ми је жао што нисам послушала своје пријатеље да свем овом трућању не придајем никакав значај.
Жана Живаљевић,
новинар "Земунских новина"
0 Коментари