СРПСКА ТУГА (ПРЕГОЛЕМА)
Сретнем јутрос жену, познату из виђења, наслоњену на дрво. Позлило јој у рано јутро.
Приђемо један човек и ја. Његову помоћ већ одбила. Ја сам суптилинија, упорнија, хватам је за лакат и питам где је пошла, где станује, вољна да помогнем.
Размењујемо пар типичних реченица о времену које се тешко подноси. Притисцима, мучнинама, исхрани, сезони, малокрвности...
"О, имам ја својих проблема. Породичних..."почиње јадна жена, жељна разговора.
"Гени су чудо. Прво сам трпела мужа, а онда је његовим стопама кренуо син. Коцка, пиће. Задужио ме. Шта ћу са 15.000 пензије...?"-гледају ме плаве очи, спремне да послушају сваки мој савет.
"Нема јутра да се не разочарам што ме је Бог пустио да се и данас мучим"-наставља седокоса жена своје бунило...
Тешка прича. "Нисте једини. Толико случајева знам, па људи живе, нешто се промени"-покушавам све слабашнијим гласом да пружим некакву утеху, сасвим неубеђена у оно што говорим. Моје речи постају моја омча која ме стеже око грла и срца.
Срећом, убрза и пожури госпођа кад се примакосмо њеном дворишту. Растајемо се уз најблеђе на свету: "Биће боље". Знајући да неће.
Биће само горе.
Моја комшиница има одраслог сина, који је умислио да не сме да изађе на улицу, да ће га скембати, да ће једноставно нешто лоше да му се деси. Тај изговор троши вековима, злоупотребљавајући своју мајку, која не бира послове, начине и средства да билмезу обезбеди све, а себи мир. Миран је само ако има одређени коктел дневно: пиво, вињак и шампањац. Необичан и скуп коктел.
И уместо да закључа кућу, прода кућу и побегне од већ одраслог човека који је толике деценије злоупотребљава, и започне свој живот, евентуално поделивши с њим оно што има и спаси барем себе, она је све чинила да буде "и вук сит, и овце на броју". Међутим, прешла се у рачуници. Њен је живот пакао. Крива за све, крива што је жива, најчешће у кући борави под лековима, тешко дрогирана...
Србија данас помешала је све улоге.
Њени су домаћини понижени, њихову борбу, беду и јад гледала су њихова деца, која им слабост не могу опростити. Њихови су родитељи сиромашни, несналажљиви, остали нигде, тако су своју децу предодредили за понављање сопствене судбине, с којој ће се борити, макар дизали руку на своје родитеље. Вероваће, сразмерно сопственој неуспешности, да им управо ти јадни родитељи, који их у највећем броју случајева хране, нису оставили ништа: ни од државе, коју су у њихово име разграбили и разградили други, ни од куће која је дотрајала, неодржавана и непроширена за нове собе, купатила и спратове да би они могли да се ожене и поудају.
Тај први амортизер на који је усмерен гнев у првом степену спасава ову државу тежих потреса.
Родитељи, немоћни, болесни, остарели, потрошени и тако неуспешни - са жигом трагике коју на њих песницама ударају њихова деца, деца коју су хранили, школовали, одевали, слали на екскурзије, излете, куповали им књиге и јакне, давали за изласке кад су себи закидали вечеру и ишли гладни на починак данас их користе као боксерски џак. Осећају се велики некажњени кад им упуте погрдну реч, повисе глас и посебно одмере снаге са патер фамилијасом, констатујући да су јачи. За то време сви возови пролазе, а они остају полако прикочени на слепом колосеку. Најчешће не видећи шта су и где су завршили.
И док се некад Србија поносила својом децом, елитом, док је некада понос било дете и богат онај ко има више порода, данас је мајчица на издисају. Дошле су инстант генерације, као да су искочиле из кенгура, као да их нису рађале мајке, које нису успеле ничему другом да их науче до да се болје уновче или удоме. Којима не пада на памет да почну, стекну, иду неким редом. Па, и нађу се својим старима. Ипак су их они родили.
Не, у Србији су родитељи безвредна роба, чувана само због пензије, плате или какве користи. Макар били и џак за избацивање беса.
Ни толико свести немају да помисле шта ли ће тек они од својих доживети. Али, негде ипак гаје наду, зато што, парадоксално, примећују да су најбоља деца најгорих родитеља и рђа од људи. Само ће Бог знати зашто.
Приђемо један човек и ја. Његову помоћ већ одбила. Ја сам суптилинија, упорнија, хватам је за лакат и питам где је пошла, где станује, вољна да помогнем.
Размењујемо пар типичних реченица о времену које се тешко подноси. Притисцима, мучнинама, исхрани, сезони, малокрвности...
"О, имам ја својих проблема. Породичних..."почиње јадна жена, жељна разговора.
"Гени су чудо. Прво сам трпела мужа, а онда је његовим стопама кренуо син. Коцка, пиће. Задужио ме. Шта ћу са 15.000 пензије...?"-гледају ме плаве очи, спремне да послушају сваки мој савет.
"Нема јутра да се не разочарам што ме је Бог пустио да се и данас мучим"-наставља седокоса жена своје бунило...
Тешка прича. "Нисте једини. Толико случајева знам, па људи живе, нешто се промени"-покушавам све слабашнијим гласом да пружим некакву утеху, сасвим неубеђена у оно што говорим. Моје речи постају моја омча која ме стеже око грла и срца.
Срећом, убрза и пожури госпођа кад се примакосмо њеном дворишту. Растајемо се уз најблеђе на свету: "Биће боље". Знајући да неће.
Биће само горе.
Моја комшиница има одраслог сина, који је умислио да не сме да изађе на улицу, да ће га скембати, да ће једноставно нешто лоше да му се деси. Тај изговор троши вековима, злоупотребљавајући своју мајку, која не бира послове, начине и средства да билмезу обезбеди све, а себи мир. Миран је само ако има одређени коктел дневно: пиво, вињак и шампањац. Необичан и скуп коктел.
И уместо да закључа кућу, прода кућу и побегне од већ одраслог човека који је толике деценије злоупотребљава, и започне свој живот, евентуално поделивши с њим оно што има и спаси барем себе, она је све чинила да буде "и вук сит, и овце на броју". Међутим, прешла се у рачуници. Њен је живот пакао. Крива за све, крива што је жива, најчешће у кући борави под лековима, тешко дрогирана...
Србија данас помешала је све улоге.
Њени су домаћини понижени, њихову борбу, беду и јад гледала су њихова деца, која им слабост не могу опростити. Њихови су родитељи сиромашни, несналажљиви, остали нигде, тако су своју децу предодредили за понављање сопствене судбине, с којој ће се борити, макар дизали руку на своје родитеље. Вероваће, сразмерно сопственој неуспешности, да им управо ти јадни родитељи, који их у највећем броју случајева хране, нису оставили ништа: ни од државе, коју су у њихово име разграбили и разградили други, ни од куће која је дотрајала, неодржавана и непроширена за нове собе, купатила и спратове да би они могли да се ожене и поудају.
Тај први амортизер на који је усмерен гнев у првом степену спасава ову државу тежих потреса.
Родитељи, немоћни, болесни, остарели, потрошени и тако неуспешни - са жигом трагике коју на њих песницама ударају њихова деца, деца коју су хранили, школовали, одевали, слали на екскурзије, излете, куповали им књиге и јакне, давали за изласке кад су себи закидали вечеру и ишли гладни на починак данас их користе као боксерски џак. Осећају се велики некажњени кад им упуте погрдну реч, повисе глас и посебно одмере снаге са патер фамилијасом, констатујући да су јачи. За то време сви возови пролазе, а они остају полако прикочени на слепом колосеку. Најчешће не видећи шта су и где су завршили.
И док се некад Србија поносила својом децом, елитом, док је некада понос било дете и богат онај ко има више порода, данас је мајчица на издисају. Дошле су инстант генерације, као да су искочиле из кенгура, као да их нису рађале мајке, које нису успеле ничему другом да их науче до да се болје уновче или удоме. Којима не пада на памет да почну, стекну, иду неким редом. Па, и нађу се својим старима. Ипак су их они родили.
Не, у Србији су родитељи безвредна роба, чувана само због пензије, плате или какве користи. Макар били и џак за избацивање беса.
Ни толико свести немају да помисле шта ли ће тек они од својих доживети. Али, негде ипак гаје наду, зато што, парадоксално, примећују да су најбоља деца најгорих родитеља и рђа од људи. Само ће Бог знати зашто.
0 Коментари