КАД ТРАНЗИЦИЈА ЕВОЛУИРА У ЕУТАНАЗИЈУ
Безброј наслова пролазило ми је кроз главу кад сам одлучила да напишем овај текст. Неки од њих су, на пример, "Они и ми", "Комунални крвници", "Држава против грађана", "Обистињена пророчанства Кори Удовички" и томе слични.
На крају сам се сетила изванредно животних и стварних "Прича из транзиције" свога колеге и пријатеља Момира Васиљевића, које су се у неколико бројева "Земунских новина" просто гутале и усисавале читаоце у друштвену појаву, којој све ређе спомињемо име и која је, рекли бисмо, за неколико година постала прошлост, а наследило је, уместо обећаног Елдорада-тихо и невидљиво умирање, одстрел једног по једног. Као у Аушвицу, сви идемо у комору: скидају нам накит и драгоцености, онда одећу, ваде златне зубе, секу косу, и, кад од нас више ништа вредно не остане-направе, можда, сапун. Ове асоцијације се тешко могу отрести.
Једнога дана у редакцију "Земунских новина" дошла је забезекнута Љ.П. Продавала је своју робу, руком рађени накит, на тезги у једном београдском насељу, а издала свој привремени монтажни објекат у Земуну неком трговцу за пристојну кирију. Госпођи је стигло решење пореске управе да на име комуналне таксе са каматама дугује ни мање ни више него пар десетина милиона динара и да свој дуг треба да намири у врло кратком року, као да је реч о стодинаркама. Верујући да је реч о забуни, кренула је редом да се распита о чему се ради, кад јој је за пар дана блокиран рачун. Схватила је да ствари иду рђавим током. Колики би год пазар уплатила, гутао га је дуг.
У међувремену је на кредит себи купила собицу с купатилом у поткровљу, после дугог низа подстанарског живота. Веровала је да су за њу најзад дошли егзистенцијално спокојнији дани.
Већ први сусрет са тада тек именованим начелником пореске управе отрезнио је као врућ шамар. Наиме, дневним окамаћивањем по законској стопи, њен дуг је растао из дана у дан просто геометријском прогресијом. Начелник је био неумољив.
Ни политичке структуре нису показале више воље да ову страшну невољу реше. Проблем је био у томе што је Љ.П. свој објекат и третирала као привремени, те је доплатила такозвани "квадрат плус", а после решења о нелегалном постављању које је добила од градске грађевинске инспекције чекала да пословном простору одзвони. Њени суседи су у међувремену своје локале проширили више пута, дозидали стамбена поткровља у која су уселили и на волшебан начин овако зидане куће предали у легализацију. Тиме су решили проблем становања и посла-било да у приземним, пространим и колико-су-хтели локалим раде или их издају, нису више терећени за комуналну таксу за заузеће неизграђеног градског грађевинског земљишта. Такса је остала Љ.П. и њој сличнима, који су наивно поверовали да ће једнога дана, после одлуке да су нелегални и стварно добити решење о уклањању свог привремено постављеног објекта.
И то каква такса!
Такса обрачуната одједном у целокупном износу од неких,рецимо, десет година, са роком за уплату од законских осам дана, после којих следује принудна наплата, а да жалба или приговор на решење не одлажу извршење!
Не знам зашто верујем да је Љ.П. поново подстанар. Да је не на почетку, него бесконачно удаљена од оног почетка када је добила локацију за постављање свог привременог објекта од осам квадрата-чију квадратуру, авај, није ни увећала, нити доградила за становање, па просто предала у легализацију као најзаконитије подигнут.
Једноставно, не верујем да је могла да се спаси ни продајом стана и да разлика њеног дуга још увек расте с оном неумољивом законском каматом, која је стеже као свилен гајтан....
(Ипак) КОМУНАЛНИ КРВНИЦИ
Обећала нам је својевремено (бело)светска функционерка УН и Европе, са места гувернера НБС, данас министарка за локалну самоуправу и државну управу-погађате Кори Удовички, да ћемо због високих цена комуналија продавати своје прекомотне станове које због дажбина нећемо моћи да издржавамо, и то је време, после неколико година наша реалност.
Нормално је да се услуге државних, па још јавних предузећа плаћају. Нормално је да буду наплатива. Нормално је да свако буде плаћен за рад и има шансу да заради за стан и живот. Проблем је што је код нас нормално само да мора да се плати држави, радио, привређивао човек или не.
Колико та захуктана и све гладнија машина звана држава мора да се редовно храни, показује и то што се она законски обезбедила од глади законским роковима које прописује Закон о облигационим односима. Држава тужи за све дугове према себи настале после годину дана неплаћања обавеза, а многа јавна предузећа су тужбе лимитирале прекорачењем одређеног износа дуга (ЕПС искључује дужнике за дугове веће од 10.000 динара).
Ово функционише у нормалном свету-где запослени примају плате довољне да намире држави, предузећима која пружају комуналне и остале услуге, али им остане за храну, одећу, изласке, путовања, чак и, замислите, за штедњу.
Ако у Србији останете без посла или вам смање плату за "солидарност" (не питајући вас) или "реформе", а у међувремену, уз помоћ некакве невидљиве и нетранспарентне математике подгреју све цене помало и неприметно, у нашем случају свакако са драматичним последицама-ништа вас неће ослободити намета. Квоте за олакшице попуне угрожени из "осетљивих етничких група" и ви сте опет по држави-платежно способни, иако сте без посла, са вишекратно смањеном платом и сасвим сте се усукали. Држава за то ни најмање не хаје. Она је сваки ваш дуг укалкулисала у "штедљиви", "рестриктивни" и "реформски" буџет.
Оваквим силеџисјким ставом она постаје макро својих јавних кућа које морају да наплате газди своје услуге-тужбом, коју спроводе извршни повериоци-нова карика у овом крајње промискуитетном групњаку-под плаштом закона.
Са друге стране, жртва ове гломазне конструкције са много чинилаца са платом јесте један, убоги грађанин Србије, крив што је дужан, дужан значи-још жив.
Однос са овом количином насиља оптерећен је и апсолутним правом у поседу сваке од државних карика. Јавним комуналним предузећима потврде и признанице о измиреном дугу не значе обавезу да повуку тужбу и санкционишу сопствена аљкава и неодговорна књиговодства, већ наопако-обавезу грађанина да на суду, с новим трошковима за вођење спора или приговора, истерује правду!
Транзиција је покушала да овај вулгарни однос успори и завије у обланду. Неко је проценио да је фемкање између двоје који ће се свакако ...сувишно, те је данас однос између државе и грађанина у Србији најогољеније непријатељски. Осим што мора, нико више не разуме разлог због којег је принуђен да оскудева а да држави. Док намири њене апетите, не остане му ништа.
Кад нема ништа, остане и без ичега.
Па, докле!?!
На крају сам се сетила изванредно животних и стварних "Прича из транзиције" свога колеге и пријатеља Момира Васиљевића, које су се у неколико бројева "Земунских новина" просто гутале и усисавале читаоце у друштвену појаву, којој све ређе спомињемо име и која је, рекли бисмо, за неколико година постала прошлост, а наследило је, уместо обећаног Елдорада-тихо и невидљиво умирање, одстрел једног по једног. Као у Аушвицу, сви идемо у комору: скидају нам накит и драгоцености, онда одећу, ваде златне зубе, секу косу, и, кад од нас више ништа вредно не остане-направе, можда, сапун. Ове асоцијације се тешко могу отрести.
Једнога дана у редакцију "Земунских новина" дошла је забезекнута Љ.П. Продавала је своју робу, руком рађени накит, на тезги у једном београдском насељу, а издала свој привремени монтажни објекат у Земуну неком трговцу за пристојну кирију. Госпођи је стигло решење пореске управе да на име комуналне таксе са каматама дугује ни мање ни више него пар десетина милиона динара и да свој дуг треба да намири у врло кратком року, као да је реч о стодинаркама. Верујући да је реч о забуни, кренула је редом да се распита о чему се ради, кад јој је за пар дана блокиран рачун. Схватила је да ствари иду рђавим током. Колики би год пазар уплатила, гутао га је дуг.
У међувремену је на кредит себи купила собицу с купатилом у поткровљу, после дугог низа подстанарског живота. Веровала је да су за њу најзад дошли егзистенцијално спокојнији дани.
Већ први сусрет са тада тек именованим начелником пореске управе отрезнио је као врућ шамар. Наиме, дневним окамаћивањем по законској стопи, њен дуг је растао из дана у дан просто геометријском прогресијом. Начелник је био неумољив.
Ни политичке структуре нису показале више воље да ову страшну невољу реше. Проблем је био у томе што је Љ.П. свој објекат и третирала као привремени, те је доплатила такозвани "квадрат плус", а после решења о нелегалном постављању које је добила од градске грађевинске инспекције чекала да пословном простору одзвони. Њени суседи су у међувремену своје локале проширили више пута, дозидали стамбена поткровља у која су уселили и на волшебан начин овако зидане куће предали у легализацију. Тиме су решили проблем становања и посла-било да у приземним, пространим и колико-су-хтели локалим раде или их издају, нису више терећени за комуналну таксу за заузеће неизграђеног градског грађевинског земљишта. Такса је остала Љ.П. и њој сличнима, који су наивно поверовали да ће једнога дана, после одлуке да су нелегални и стварно добити решење о уклањању свог привремено постављеног објекта.
И то каква такса!
Такса обрачуната одједном у целокупном износу од неких,рецимо, десет година, са роком за уплату од законских осам дана, после којих следује принудна наплата, а да жалба или приговор на решење не одлажу извршење!
Не знам зашто верујем да је Љ.П. поново подстанар. Да је не на почетку, него бесконачно удаљена од оног почетка када је добила локацију за постављање свог привременог објекта од осам квадрата-чију квадратуру, авај, није ни увећала, нити доградила за становање, па просто предала у легализацију као најзаконитије подигнут.
Једноставно, не верујем да је могла да се спаси ни продајом стана и да разлика њеног дуга још увек расте с оном неумољивом законском каматом, која је стеже као свилен гајтан....
(Ипак) КОМУНАЛНИ КРВНИЦИ
Обећала нам је својевремено (бело)светска функционерка УН и Европе, са места гувернера НБС, данас министарка за локалну самоуправу и државну управу-погађате Кори Удовички, да ћемо због високих цена комуналија продавати своје прекомотне станове које због дажбина нећемо моћи да издржавамо, и то је време, после неколико година наша реалност.
Нормално је да се услуге државних, па још јавних предузећа плаћају. Нормално је да буду наплатива. Нормално је да свако буде плаћен за рад и има шансу да заради за стан и живот. Проблем је што је код нас нормално само да мора да се плати држави, радио, привређивао човек или не.
Колико та захуктана и све гладнија машина звана држава мора да се редовно храни, показује и то што се она законски обезбедила од глади законским роковима које прописује Закон о облигационим односима. Држава тужи за све дугове према себи настале после годину дана неплаћања обавеза, а многа јавна предузећа су тужбе лимитирале прекорачењем одређеног износа дуга (ЕПС искључује дужнике за дугове веће од 10.000 динара).
Ово функционише у нормалном свету-где запослени примају плате довољне да намире држави, предузећима која пружају комуналне и остале услуге, али им остане за храну, одећу, изласке, путовања, чак и, замислите, за штедњу.
Ако у Србији останете без посла или вам смање плату за "солидарност" (не питајући вас) или "реформе", а у међувремену, уз помоћ некакве невидљиве и нетранспарентне математике подгреју све цене помало и неприметно, у нашем случају свакако са драматичним последицама-ништа вас неће ослободити намета. Квоте за олакшице попуне угрожени из "осетљивих етничких група" и ви сте опет по држави-платежно способни, иако сте без посла, са вишекратно смањеном платом и сасвим сте се усукали. Држава за то ни најмање не хаје. Она је сваки ваш дуг укалкулисала у "штедљиви", "рестриктивни" и "реформски" буџет.
Оваквим силеџисјким ставом она постаје макро својих јавних кућа које морају да наплате газди своје услуге-тужбом, коју спроводе извршни повериоци-нова карика у овом крајње промискуитетном групњаку-под плаштом закона.
Са друге стране, жртва ове гломазне конструкције са много чинилаца са платом јесте један, убоги грађанин Србије, крив што је дужан, дужан значи-још жив.
Однос са овом количином насиља оптерећен је и апсолутним правом у поседу сваке од државних карика. Јавним комуналним предузећима потврде и признанице о измиреном дугу не значе обавезу да повуку тужбу и санкционишу сопствена аљкава и неодговорна књиговодства, већ наопако-обавезу грађанина да на суду, с новим трошковима за вођење спора или приговора, истерује правду!
Транзиција је покушала да овај вулгарни однос успори и завије у обланду. Неко је проценио да је фемкање између двоје који ће се свакако ...сувишно, те је данас однос између државе и грађанина у Србији најогољеније непријатељски. Осим што мора, нико више не разуме разлог због којег је принуђен да оскудева а да држави. Док намири њене апетите, не остане му ништа.
Кад нема ништа, остане и без ичега.
Па, докле!?!
0 Коментари