DNEVNIK SA KRFA X: P O V R A T A K

Bio je to savršen odmor. S a v r š e n.
Jorgos je pre polaska došao na plažu da nas isprati sa poklonima. Spakovao nam je domaće maslinovo ulje, kupio u "Patunisu" (fabrika sapuna sa maslinovim uljem u centru Kerkire) sapune od maslinovog ulja za probu, džem, neku delikatesnu mešavinu paradajza i crvene paprike (pinđur, verovatno) i, naravno, domaće maslinke. Paket iz prijateljske Grčke.

Posedeli smo malo u "Planeti", tužni zbog rastanka. I, moralo se dalje.
Kao da su se zaverili, mali lastavići promolili su svoje goluždrave vratiće sa širom otvorenim kljunovima čekajući da brižni roditelji nešto stave u gušice, roze-siva mačka Milosava koju

smo pripitomili uvijala se mjaučući, navikla da je nahranimo, svi kao da bi da nas još malo zadrže.
Dabl deker "Eurotursa" već je bio parkiran. Naše apartmane uselili su novi gosti.
Onako slani od poslednjeg kupanja, sa ručkom koji je skakao po stomaku od žurbe, seli smo na svoja mesta. Sa leve strane tirkizno more, naša peskovita plaža, sa desne "Dirty Nelly`s" pab, Mohito, Papagalo, Kokun, Oliva, i, naravno, "Planet". Jorgos je već otišao, što znači da je svratio samo da nas isprati i pozdravi. Dirljivo.
Niz desnu stranu skupljamo putnike iz vila.
Dasia, Zavros, Guvija, Krf, luka, trajekt.

Dugo pratimo Vido. Plavu grobnicu koju obasjava popdnevno sunce.
Maleno čupavo ostrvce Lazareto na kojem su Nemci streljali na hiljade grčkih rodoljuba.
Trajekt brodi uz brojna ostrva.
Krf nas dugo, dugo prati. Poslednja se kroz bleštavo sunce, tavna i mračna, ističe monumentalna stara tvrđava, kao megalit. Na jednoj strani crna senka tvrđave, na drugoj Vido, između traka sunca u koju je teško gledati.
Prolazimo pored brojnih ostrvaca nastanjenih kolonijama ptica, iza kojih bledi južni krak Krfa.
Konačno se nazire i Igumenica, bela luka sa

usidrenim trajektima.
U 19 časova luka izgleda drugačije nego u rano jutro, kada smo tek stizali na odmor.
Primećujem modernu građevinu u duhu antike, sva u staklu i metalu, sa uspravnim, svedenim mermernim stubovima.
Malo kasnije izlazimo na Egnatija odos, čiji nas prvi tunel proždire i ispušta u Epir, talasastu oblast sa ribnjacima i obrađenim zemljištem, koje se, što bliže Tesaliji, penje u visove. Ne mogu da ne pomislim kako su srpski junaci prelazili ove grebene.
Potom se spuštamo u pitomiji Egej.
Naša poslednja grčka pauza je u Strati.
Sumrak je, nebo u svim bojama, puno oblačaka koje miluje sunce. Bazen sa ležaljkama drema. Već posle Strate počeće naš, poznati svet.

Dobro je što nas Makedonija čeka u mraku. Evzoni i Grčka je iza nas.
U Predejanu sviće, umesto doručka pijem toplu čokoladu.
Hladno je i sivo.
Na momente sipi kišica, sitna, kao da je novembar.
A u Beogradu prava jutarnja studen. A ja u japankama.
Da čovek nema uzdah...