МИЛОШ ЦРЊАНСКИ О СВЕТОМ САВИ

http://www.miloscrnjanski.org/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B0/

Поводом 700-годишњице од смрти светог Саве, 1934. у издању Луче – библиотеке Задруге професорског друштва – појавила се књига „Свети Сава” Милоша Црњанског.

Главна идеја Црњанског је била да прикаже да је све што је свети Сава створио и желео проистекло из његове високе националне и религијске свести.

Зато се епископ Николај похвално изразио о њој и рекао да је „биографија светог Саве чаробна”, а Црњански је за њу од Српске краљевске академије наука и уметности добио 1938. године – Орден светог Саве III реда.

Прослава Светог Саве

Одмах после смрти Савине, и преноса његовог у отачаство, његова успомена и његов гроб утичу на веру српског двора, властеле, па и широких народних слојева, онолико, колико су некада утицале и легенде о Немањи. Народ, нарочито болесници, кљасти и слепи, нагрнуше до Милешеве, са вером у натприродну моћ Савину. Од тада, у цркви српској, али и у дну народа, постоји предање да српску земљу бранећи је чувају оба заједно, Симеун пречасни и свеосвећени Сава, од "најезде непријатељске".

...Прослављање успомене и празника Светог Саве отпочело је у земљи под Турцима прво у црквама. Тек доцније та црквена прослава његовог празника развила се у свечаност народну, а тек у оним крајевима где је отпочела, културна још више, него политичка, борба против туђинштине и туђина, Савина прослава претворила се у у просветну прославу и постаlа је школска свечаност, прослава национална, празник матерњег језика, словенске идеје, словенског јединства и наде у бољу будућност. Нарочито у нашим крајевима изложеним културном насиљу западних народа, ни мало бољих, као господари, од Турака.

...Тако су прославе Савине пренете из непосредне околине цркава у школе и тако се на тим прославама, осим свештенства које служи свечане, старе литургије Савине, појављује и маса грађанства, а по селима и широки слојеви народа, увек у првом реду са децом којима прослава Савина, као и школа, све више припада. Народни обичаји све се више мешају са чисто црквеним обредима, а литерарни панславизам и национални романтизам, ту прославу све више удаљује од чисто црквене идеје и прославе православног, црквеног лица, а све више јој даје црту прославе просветилачке идејe, славне словенске прошлости и отпора туђинској култури и туђинском насиљу. у школама се реже славски колач, говори се о славној, националној прошлости, скупљају се дарови и поклони за издржавање националних школа, за васпитање сиромашних ученика, а затим "пева се, игра и весели. То је прави ђачки сабор".

У Земуну...

...Међу првима, забележено је тако да је у Земуну, почетком 19.века, протојереј Јефта Ивановић имао већ редован план и програм светоавске прославе. Још из године 1812. имамо правила земунске школе у којима се одређује да 14.јануар припада прослави "просветитеља серпског свјатаго Сави" и да тога дана има да се држи "школско торжество". Прослава Светог Саве већ тада има изразито школски карактер, а никако неку тенденцију верског прозелитизма. У земунским правилима изричито се вели да прослава треба, углавном, да је "на ползу просвештенија".

"Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави"

Химна Светог Саве коју је после певало свако дете, прошло кроз народне школе, поникла је или васкрсла, у то време, у народној школи, у Сегедину, код катихете и свештеника Павла Стаматовића, великог борца за народни језик и школу. Тада је у све наше крајеве одјекнула стара песма "Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави". Ни један наш човек који је прошао кроз наше школе, који је, у детињству, доживео прославу Светог Саве и певао ту песму, није више никада могао да се отме мистичној снази која се кроз њу ширила. Значај прослављања Светог Саве постао је тако огромнији још, него његов средњовековни лик у цркви. Са школом и школском прославом, легенда Светог Саве постала је значајан чинилац у буђењу наше народне свести, што је био предуслов за сваки просветни рад у нашем народу, па и за рад на политичком јединству јужних Словена...

Значај светосавља

У историји скоро нема примера сличном мистичном веровању и оданости једног народа, кроз столећа, тако узвишеној сени своје мучне прошлости.

Данас, кад је слика света и кад су времена сасвим друга, Савина легенда добиће нов значај, а његова прослава нов смисао и нове црте тумачења. На дан онога кога је, већ у оно доба, када југославенска идеја и југославенска држава још нису ни привиђење јаве, него сна, католички бискуп Мрњавић славио као светитеља, о празнику онога кога је католички фрањевац Качић Миошић певао у својим песмама, стара химна црквена, дирљивим и тихим гласом својим губи се, да уступи место новим речима које ће бити ипак иста утеха, истог народа.

Савина легенда и Савино дело, међутим, остаће највеличанственије и најузвишеније што нам се рађало, кроз таму векова, на горком тлу Балкана, да нас својим зрацима из прошлости увек обасјава.

М. Ц. 1934.године