LETNJE ŠEME
Da sam neko i da mogu da biram, živela bih u predelima u kojima je uvek leto. U središnjoj Africi, Amazoniji, možda na Novom Zelandu.
Čim nastupe ovi letnji dani, čovek nije ni za šta. Samo da leškari i uživa.
Dok sam studirala, znala sam, ako ne očistim godinu u junskom roku, u septembru piši propalo. Nema Boga da te natera da se uozbiljiš. Može da se čitucka, ali uči, nema šanse. Barem u mom slučaju.
Jednostavno se nešto desi. Kvrc.
Oštriš se, guraš, teraš, siliš, sve nekako ozbiljan rad zapinje i pređe u neobavezno: `lađenje, ćaskanje, žurba u allegro, kao da je jače od čoveka.
Kreneš na poslovni sastanak. Klima, kravata, sekretarica, i jedva dočekaš onu prvu slabost, klecanje-"Šta biste da popijete?" Čim dođe kafa s vodom i ledićima, svakom poslovnom razgovoru je kraj i odlaže se za "posle septembra", ha, baš kao u studentskom sindromu.
Leto je ono neobično doba kad svog šefa možeš videti u dvorištu njegove kuće u treger majici, ili čak golog do pojasa, a niže u šortsu. I onda shvatiš da se i on znoji i rashlađuje kao sve foke ovoga sveta.
Leto je vreme kad se svaka simulacija ozbiljnog razgovora u busu, na usijanom asfaltu, u prolazu između stolova kafića, ili, čak na plaži, rastapa kao onaj Dalijev nadrealni sat, u nešto što curi, gubi oblik, formu i nije ni najmanje na mestu.
Leto je čudno doba u kojem ništa ne ide od ruke, ako odranije nije isplanirano.
Leto je samo po sebi neozbiljno. I zato i neodoljivo.
Najuporniji ne kače rukavice o klin. Debeli blok i olovka, plus fotoaparat, možda i notebook naći će se u mom rancu pre nesesera i garderobe. Ako izašta, za pisanje je idealno. Još ako unormali neki kokosov orah..."NIN"-ova nagrada može pasti i za deset čarobnih dana na nekoj obali.
Živelo leto!
Čim nastupe ovi letnji dani, čovek nije ni za šta. Samo da leškari i uživa.
Dok sam studirala, znala sam, ako ne očistim godinu u junskom roku, u septembru piši propalo. Nema Boga da te natera da se uozbiljiš. Može da se čitucka, ali uči, nema šanse. Barem u mom slučaju.
Jednostavno se nešto desi. Kvrc.
Oštriš se, guraš, teraš, siliš, sve nekako ozbiljan rad zapinje i pređe u neobavezno: `lađenje, ćaskanje, žurba u allegro, kao da je jače od čoveka.
Kreneš na poslovni sastanak. Klima, kravata, sekretarica, i jedva dočekaš onu prvu slabost, klecanje-"Šta biste da popijete?" Čim dođe kafa s vodom i ledićima, svakom poslovnom razgovoru je kraj i odlaže se za "posle septembra", ha, baš kao u studentskom sindromu.
Leto je ono neobično doba kad svog šefa možeš videti u dvorištu njegove kuće u treger majici, ili čak golog do pojasa, a niže u šortsu. I onda shvatiš da se i on znoji i rashlađuje kao sve foke ovoga sveta.
Leto je vreme kad se svaka simulacija ozbiljnog razgovora u busu, na usijanom asfaltu, u prolazu između stolova kafića, ili, čak na plaži, rastapa kao onaj Dalijev nadrealni sat, u nešto što curi, gubi oblik, formu i nije ni najmanje na mestu.
Leto je čudno doba u kojem ništa ne ide od ruke, ako odranije nije isplanirano.
Leto je samo po sebi neozbiljno. I zato i neodoljivo.
Najuporniji ne kače rukavice o klin. Debeli blok i olovka, plus fotoaparat, možda i notebook naći će se u mom rancu pre nesesera i garderobe. Ako izašta, za pisanje je idealno. Još ako unormali neki kokosov orah..."NIN"-ova nagrada može pasti i za deset čarobnih dana na nekoj obali.
0 Коментари