ZAUSTAVIMO VREME
Pogledajte u kalendar. Svakoga dana u njemu okrenemo po jedan list. I ti odbačeni listovi prošlosti slažu se na jednu gomilu, baš kao opalo lišće.
Prvi slojevi opalog lišća, oni najstariji, polako trule i sjedinjuju se sa podlogom, i sami postaju zemlja. Srednji odolevaju, najskorije otpali pridružuju se gomili.
Zašto se prema svome vremenu, sa svojim danima ponašamo kao sa opalim lišćem?!?
Drvo dugo traje, čovek obično mnogo kraće.
Ugledajmo se na mudro drvo, koje bira vazduh, stremi ka nebu i suncu. Učimo od prirode. Učimo od životinja-uvek biraju zdrava mesta.
Šta mi, homo sapiensi, na vrhu piramide života, činimo sa svojim danima? Zašto ih slažemo kao suvo lišće? Drvo će svake godine olistati. A mi? Naši dani, znamo to i ne možemo pobeći od prolaznosti, se ne mogu vratiti niti obnoviti kao na drvetu.
Kako nam prolaze dani?
Postoji li način da usporimo ili, možda, zaustavimo vreme?
POSTOJI.
Ugledajmo se na svoje uzore. Kada su oni živeli? Čime su se upisali u večnost? Možemo li, makar delimično, biti kao oni? Makar i bleda njihova senka?
Ne zaboravimo, sigurno su, ako nismo savremenici, živeli u (mnogo) teža vremena, a uspeli su ono što nama tako olako prolazi, da uspore, i da-zaustave vreme.
Imate li idola čijem se delu divite?
Čime se bavio?
Da li sa divljenja možete preći na delo i nastaviti njihov trag?
Prolaznost jeste frustrirajuća kategorija. Jeste, i to je činjenica.
Kada bismo delić vremena otkinut od ponavljanja, svakodnevice i rutine, uspeli da sačuvamo za sopstveno napredovanje u bilo čemu, za svoju "nišu", svoju specijalizaciju, koja uopšte ne mora biti akademska, svoje usmerenje ka upoznavanju neke svoje tinjajuće strasti, istražili puteve kojima su drugi prošli, suptilizovali ih, izrazili, možda, drugačije, malo okrenuli, osvetleli novim osvetljenjem, i, hajte, eventualno i produbili, za stopu, makar pokrenuli bi kočnicu vremena koje nas tako neumitno sustiže, gazi i čini sve neupotrebljivijim.
NIKADA SE NEMOJTE PREDAVATI. NIKADA. Trenuci malodušnosti su, kako im i ime kaže, ipak samo trenuci, luksuz koji sebi dozvoljavamo, letargija u koju se uljuljkujemo, koja nas smrzava i čini nemoćnima kao studen. Ne dozvolimo da nas sopstvena bespomoćnost, predaja zaledi.
I u onom poslednjem času, na poslednji list svoga kalendara možemo upisati svoju neprolaznost. Napraviti piruetu smrti, kojom ćemo kupiti večnost.
I labud otpeva najlepšu pesmu pred smrt. Ta pesma iskupi svojom lepotom sve njegovo postojanje.
Mislite o tome.
Ne dozvolite da listovi vašeg života, koji se s odmicanjem nekako sve brže talože, stvore samo humus. Pretvorite ga u mermer i uklešite u njega svoj nezaborav. Neku poruku, neki svetionik za one koji dolaze. A neko će već otkriti, neko će već pamtiti.
Jedan mladi borac iz Republike Srpske ostavio je za sobom svesku ispisanu stihovima. U beskrajnom bolu, njegova neutešna sestra se posle bratove smrti, razgledajući stvari koje su ostale iza davdesetogodišnjaka, utešila onim što je stvorio. Izdala je zbirku njegovih pesama "Sedef". Produžila je njegov život i otvorila mu vrata večnosti. To su stihovi o ljubavnoj vatri mladića, kojeg je podigao i sagoreo vihor ratnog bezumlja. Ali, on je opstao. Nije stigao da ostavi poroda, ali je ostavio neopisivo lepu i dirljivu zbrku svojih emotivnih zapisa. Ko je god uzme u ruke i pročita, ulaziće u hram njegove velike duše i žaliće što nije imao vremena da procveta.
Svet nikada ne bi saznao za Baha da čestiti i mudri Feliks Mendelson na tavanu jedne kuće nije otkrio notne zapise genijalnog kompozitora. Da li se svet kakav jeste može zamisliti bez njegovih nezaboravnih fuga i tokata?
Setimo se Maksa Broda, prijatelja Franca Kafke, zahvaljujući kojem smo i upoznali nepoznato i neobjavljeno Kafkino delo?
OSTAVIMO NEŠTO ZA SOBOM. Verujte, imaće ko da nas otkrije. I to po čemu će nas pamtiti, otkrivati i dodavati nam uvek neki novi smisao, biće naš mermerni sarkofag, umesto propadljivog, truležnog lišća.
Zašto se prema svome vremenu, sa svojim danima ponašamo kao sa opalim lišćem?!?
Drvo dugo traje, čovek obično mnogo kraće.
Ugledajmo se na mudro drvo, koje bira vazduh, stremi ka nebu i suncu. Učimo od prirode. Učimo od životinja-uvek biraju zdrava mesta.
Kako nam prolaze dani?
Postoji li način da usporimo ili, možda, zaustavimo vreme?
POSTOJI.
Ugledajmo se na svoje uzore. Kada su oni živeli? Čime su se upisali u večnost? Možemo li, makar delimično, biti kao oni? Makar i bleda njihova senka?
Ne zaboravimo, sigurno su, ako nismo savremenici, živeli u (mnogo) teža vremena, a uspeli su ono što nama tako olako prolazi, da uspore, i da-zaustave vreme.
Imate li idola čijem se delu divite?
Čime se bavio?
Da li sa divljenja možete preći na delo i nastaviti njihov trag?
Prolaznost jeste frustrirajuća kategorija. Jeste, i to je činjenica.
Kada bismo delić vremena otkinut od ponavljanja, svakodnevice i rutine, uspeli da sačuvamo za sopstveno napredovanje u bilo čemu, za svoju "nišu", svoju specijalizaciju, koja uopšte ne mora biti akademska, svoje usmerenje ka upoznavanju neke svoje tinjajuće strasti, istražili puteve kojima su drugi prošli, suptilizovali ih, izrazili, možda, drugačije, malo okrenuli, osvetleli novim osvetljenjem, i, hajte, eventualno i produbili, za stopu, makar pokrenuli bi kočnicu vremena koje nas tako neumitno sustiže, gazi i čini sve neupotrebljivijim.
NIKADA SE NEMOJTE PREDAVATI. NIKADA. Trenuci malodušnosti su, kako im i ime kaže, ipak samo trenuci, luksuz koji sebi dozvoljavamo, letargija u koju se uljuljkujemo, koja nas smrzava i čini nemoćnima kao studen. Ne dozvolimo da nas sopstvena bespomoćnost, predaja zaledi.
I u onom poslednjem času, na poslednji list svoga kalendara možemo upisati svoju neprolaznost. Napraviti piruetu smrti, kojom ćemo kupiti večnost.
I labud otpeva najlepšu pesmu pred smrt. Ta pesma iskupi svojom lepotom sve njegovo postojanje.
Mislite o tome.
Ne dozvolite da listovi vašeg života, koji se s odmicanjem nekako sve brže talože, stvore samo humus. Pretvorite ga u mermer i uklešite u njega svoj nezaborav. Neku poruku, neki svetionik za one koji dolaze. A neko će već otkriti, neko će već pamtiti.
Svet nikada ne bi saznao za Baha da čestiti i mudri Feliks Mendelson na tavanu jedne kuće nije otkrio notne zapise genijalnog kompozitora. Da li se svet kakav jeste može zamisliti bez njegovih nezaboravnih fuga i tokata?
Setimo se Maksa Broda, prijatelja Franca Kafke, zahvaljujući kojem smo i upoznali nepoznato i neobjavljeno Kafkino delo?
OSTAVIMO NEŠTO ZA SOBOM. Verujte, imaće ko da nas otkrije. I to po čemu će nas pamtiti, otkrivati i dodavati nam uvek neki novi smisao, biće naš mermerni sarkofag, umesto propadljivog, truležnog lišća.
0 Коментари