DA VAM PRAVO REČEM-DOBRO VIDIM
Nije da nisam imala inspiraciju, nego sve neke teme, Bože sačuvaj, koje bi mogle doneti više štete nego koristi. Zašto ludo gubiti glavu? Samo živa i bistra glava treba za život, pa i borbu, ako i kad zatreba. A nekako borba neprestana.
Poput nekih pametnih insekata, koji sebe u vanrednim uslovima dovedu u stanje hibernacije i ja sam sebe stavila na "hibernate". Radoznale dušebrižnike, ubeđena da ne mogu da me prate ni po službenoj dužnosti ni za platu, upućujem na google translate. Zaposlili se, zaimali, pa nek `ulože nešto u sebe.
Da li me inspiriše vanredno s(r)tanje?
Ne sećam se redovnog.
Što me ne ometa da posmatram moj grad, i vidim.
Te 2000-e, čuvene dvehiljadite, Zemun je sa još tri opštine u Srbiji, kao NAJSIROMAŠNIJA, dobio od EU fondova novac za osam socijalnih projekata, kako bi se uspostavile neke od nestandardnih socijalnih usluga da pomognu najugroženijim kategorijama u svakodnevnom životu. Program je trajao četiri godine, posle čega ga je lokalna uprava, navodno, iz političkih razloga (navodno, jer izgovori ne postoje, sem jedinog-interes), a u stvari, ne želeći ni u šta ikada da ulaže, ugasila. Tako su, neodrživi i nepodržani od svoje lokalne sredine i zajednice, sveli.
Da li se 15 godina posle neslavne sttistike rekordera u siromaštvu u Srbiji nešto promenilo?
Dozvoliću vam da zaključite sami, i neću konsultovati statisike; bila mi je dovoljna kratka i nasumična šetnja mojim gradom. Aparat je učinio sve.
Ulica Marije Bursać. Ovo je nekadašnji diskont vrhunskih noživa, sečiva, escajga koji je proizvodila mala i perspektivna fabrika "Impa". Prvi put me je put naneo kod njih u službenu posetu iz redakcije "Politke" kada su osvojili program mačeva "katana", na koje ni Japanci nisu imali primedbe.
Danas prolazim pored ugašene, ruinirane zgrade i diskonta, iza kapije neki privatnici drže nekakve svoje zanatske radnje, gotovo da žive duše nema. A raditi u "Impi" pre samo 15-20 godina značilo je imati dobru platu, naravno sva osiguranja, i nadati se, nadati se, iako su tek ukinute sankcije EU (hej, pa ovo smo im zaboravili!?!), uveden "deda Vramov dinar"-niko nije slutio ni sanjao nesreću, žuticu kad se pravio program iz takozvane supstitucije (za neobaveštene i koji se još nisu rodili-iz sopstvene proizvodnje, umesto uvoza). Ali, po ko zna koji put ponavljam- U SRBIJI JE SVE MOGUĆE-sem, izgleda da se pokrade. Jer koliko se kralo i krade, a ima još, Amerika i Britanija bi zajedno propale!
Nisu skinuli natpis "Rasprodaja" sa prozora diskonta obraslog paučinom.
Jedva nekoliko korak duž ulice, stilizovane kapije "Navipa"-nema više ni firme.
Ko je, zašto i kako uništio "Navip"? Giganta vinske idnustrije (da proguglam malo, pa nastavljam)...profesionalno deformisana, nalazim otimačina (O, jbt, pa bolje da sedim kući!), hoće da mi pozli, "javlja mi se", postaću prorok. Ispljuvan i naružen u svom selu, naravno.
Fotografišem i "alternativu"-čemu giganti, rad u smenama, jutarnja vreva, zašto bi široke mase imale, kad mogu samo gospodari i njihove sluge, NSP neokrnjen...cveta, raste, napreduje Sauron!
Šta mu mogu skupljači perja?
(Fotografije su iz iste ulice)
Poput nekih pametnih insekata, koji sebe u vanrednim uslovima dovedu u stanje hibernacije i ja sam sebe stavila na "hibernate". Radoznale dušebrižnike, ubeđena da ne mogu da me prate ni po službenoj dužnosti ni za platu, upućujem na google translate. Zaposlili se, zaimali, pa nek `ulože nešto u sebe.
Da li me inspiriše vanredno s(r)tanje?
Ne sećam se redovnog.
Što me ne ometa da posmatram moj grad, i vidim.
Te 2000-e, čuvene dvehiljadite, Zemun je sa još tri opštine u Srbiji, kao NAJSIROMAŠNIJA, dobio od EU fondova novac za osam socijalnih projekata, kako bi se uspostavile neke od nestandardnih socijalnih usluga da pomognu najugroženijim kategorijama u svakodnevnom životu. Program je trajao četiri godine, posle čega ga je lokalna uprava, navodno, iz političkih razloga (navodno, jer izgovori ne postoje, sem jedinog-interes), a u stvari, ne želeći ni u šta ikada da ulaže, ugasila. Tako su, neodrživi i nepodržani od svoje lokalne sredine i zajednice, sveli.
Da li se 15 godina posle neslavne sttistike rekordera u siromaštvu u Srbiji nešto promenilo?
Dozvoliću vam da zaključite sami, i neću konsultovati statisike; bila mi je dovoljna kratka i nasumična šetnja mojim gradom. Aparat je učinio sve.
Danas prolazim pored ugašene, ruinirane zgrade i diskonta, iza kapije neki privatnici drže nekakve svoje zanatske radnje, gotovo da žive duše nema. A raditi u "Impi" pre samo 15-20 godina značilo je imati dobru platu, naravno sva osiguranja, i nadati se, nadati se, iako su tek ukinute sankcije EU (hej, pa ovo smo im zaboravili!?!), uveden "deda Vramov dinar"-niko nije slutio ni sanjao nesreću, žuticu kad se pravio program iz takozvane supstitucije (za neobaveštene i koji se još nisu rodili-iz sopstvene proizvodnje, umesto uvoza). Ali, po ko zna koji put ponavljam- U SRBIJI JE SVE MOGUĆE-sem, izgleda da se pokrade. Jer koliko se kralo i krade, a ima još, Amerika i Britanija bi zajedno propale!
Nisu skinuli natpis "Rasprodaja" sa prozora diskonta obraslog paučinom.
Ko je, zašto i kako uništio "Navip"? Giganta vinske idnustrije (da proguglam malo, pa nastavljam)...profesionalno deformisana, nalazim otimačina (O, jbt, pa bolje da sedim kući!), hoće da mi pozli, "javlja mi se", postaću prorok. Ispljuvan i naružen u svom selu, naravno.
Fotografišem i "alternativu"-čemu giganti, rad u smenama, jutarnja vreva, zašto bi široke mase imale, kad mogu samo gospodari i njihove sluge, NSP neokrnjen...cveta, raste, napreduje Sauron!
Šta mu mogu skupljači perja?
(Fotografije su iz iste ulice)
Ili...ili
Što južnije, to tužnije: Laudonov šanac, uredno složene sekundarne sitrovine, plastični otpad:
U krupnijem kadru, Ciganka tegli na kolicima skupljene boce,a obzirom na spakovan otpad u levom uglu fotografije, sve što prikupe nekuda voze na reciklažu. No, ne žive široke narodne mase samo od recik(la)že, živu i od socijalu:
uredno postrojeni, sa sporadičnim koškanjima, u redu za dnevno sledovanje.
Nećete verovati, dok je jedna ekstra pristojna i markirano odevena porodica pakovala vekne belog hleba u torbe, na mene se, s fotoaparatom u rukama, ostrvio pater familias.
Pita čovek što slikam. Skitam i slikam, kažem mu. Njega još nisam uslikala, ali sad znam i zašto me napao: prima čovek dnevno sledovanje hrane, a liči na socijalni slučaj i on i porodica kao ja Džordžu Orvelu, recimo.
A tu u okolini Tržnog centra, indikativno, i sardina na svakom paketu...No, kakva šetnja!
E, moj Zemune!
P.S. Postaviti zamke za životinje, iskopati rupe i maskirati lišćem oko svih "izazovnih" lokacija, slomiti joj nogu ili trajno zabraniti upotrebu fotoaparata (ionako je zabranjeno fotografisanje "javnih" objekata, samo tajnih nije). I, naravno, skratiti prste. Ne zaboraviti povez. E, ako onda ne poteku med i mleko...
0 Коментари