ISPOVEST
Prvo što mi pada na pamet: kajem se.
Kajem se za sve one misli kojima sam podlegala i koje su krivile moje mišljenje, te mi se tu i tamo omakao neki like ispod objava sa najblaže rečeno problematičnim sadržajem.
Prolazim neki dan pored BAS-a. Vidim gomilu zgurenih azilanata, primaknem se da vidim zašto čuče i vidim da im je neki plemeniti radnik u staničnom kiosku dao produžne kako bi napunili svoje mobilne telefone. Zastidim se, naravno. Treba ljudi, hiljadama kilometara udaljeni od svojih najbližih da se jave porodici, jer su verovatno mnogi odvojeni, jedni uspeli da se spasu, drugi ostali...
Zađem dublje u stanični park i primetim da su dobri ljudi doneli i povešali garderobu za azilante, da se presvuku na 40 stepeni, na zemlji. Leže, jadni, i sanjaju, možda svoju napuštenu, uništenu, ratom zahvaćenu zemlju ili zemlje, svoje drage...I traže spas u snu na dvesta stepeni, na beogradskom betonu.
Negde čitave porodice sa glomaznim majkama u centru, kao što su činili kod kuće. I uhvati me takva strašna tuga, oglasi se čovek.
Pa, nisu svi oni mudžahedini, mislim, ta nisu svi oni zaverenici, teroristi. Oni su u najvećem broju, poptuno izgubljeni u tuđem gradu, i samo im treba naš zlobni pogled, malo im je njihovih muka.
Peru se na česmi cisterne, jedu na zemlji, danima se, očigledno, nisu okupali.
Možda ih je noćas okupala kiša.
Kakvi smo to mi ljudi?
Zar nismo i mi tako bežali, iz Krajine, Slavonije, s Kosova i Metohije?
Neka prođu, neće nam ništa.
Koliko znam, mnogi su vrlo školovani, deca im nisu ni divlja, ni nevaspitana, gledaju kao i sva deca, umilno, patnički i krotko.
Niko im ne prilazi. Valjda se ne ko i pobrine za njih.
Znam samo da oni nisu krivi.
Jasno im je da ovde nemaju gde da se zadrže, vide da nam nije lako.
A to da li među njima ima kojekakvih, pa, ljudi, zar je to naš problem?
Budimo ljudi.
Pomislimo kako im je u tuđem svetu, daleko od doma, otadžbine i šta ih sve čeka na ovom užasnom putu. Pomsilimo da smo i mi mogli tako lako biti na njihovom mestu i da niko ne zna šta će ga snaći u životu.
Suočimo se sa čovekom u sebi i oterajmo to zlo koje čuči i u svako trenutku može da nas pretvori u mister Hajda.
Peru se na česmi cisterne, jedu na zemlji, danima se, očigledno, nisu okupali.
Možda ih je noćas okupala kiša.
Kakvi smo to mi ljudi?
Zar nismo i mi tako bežali, iz Krajine, Slavonije, s Kosova i Metohije?
Neka prođu, neće nam ništa.
Koliko znam, mnogi su vrlo školovani, deca im nisu ni divlja, ni nevaspitana, gledaju kao i sva deca, umilno, patnički i krotko.
Niko im ne prilazi. Valjda se ne ko i pobrine za njih.
Znam samo da oni nisu krivi.
A to da li među njima ima kojekakvih, pa, ljudi, zar je to naš problem?
Budimo ljudi.
Pomislimo kako im je u tuđem svetu, daleko od doma, otadžbine i šta ih sve čeka na ovom užasnom putu. Pomsilimo da smo i mi mogli tako lako biti na njihovom mestu i da niko ne zna šta će ga snaći u životu.
0 Коментари