Обновимо (задужбину Немањића) цркву Успења Пресвете Богородице у Гошеву

У општини Сјеница, једној од најпространијих и најмање настањених у Србији на 360 километара од Београда налази се и највећа месна заједница Баре, са 15 сеоца. Деценијама уназад број становника се смањивао, те их данас, у свих петанестак села има једва хиљаду. Само пре четири деценије на овом простору их је било чак пет хиљада.

Страшни крш-видиковац

Такав је демографски тренд и у Сјеници, у којој су пре педесетак година и Срби и Муслимани живели у отприлике истом броју, да би се статистика на штету српског живља значајно погоршала, те их тако данас има око 5.200, док градић на пет сати вожње од Београда броји око 26.000 становника.

Цивилизација овде стиже споро, а Срби из Сјенице и околине мере је и по броју саграђених цркава, којих је око шест у последњих неколико година. Сјеницом управља коалиција СДА-СПС, сазнајемо од председника Црквеног одбора Црквене општине Сјеница Момира Ковачевића.

Далеко од света

Месна заједница Баре је најсиромашнија и најзапуштенија у целој Сјеничкој општини.

Мештанима је требало чак 19 година да саграде цркву Светог кнеза Лазара, коју су подигли на узвисици са које се као на длану види цео крај, скоро сва села, ободи планинских венаца Албаније, Црне Горе, Босанске Федерације, а „да није Морачких планина- и Италије“-опасује видокруг руком са највишег гребена Страшне стене привредник Милун Шебет из села Трешњевица. Цркву су освештали летос.

Трешњевица има трговину, пошту и зграду осмолетке „Свети Сава“, чији директор Верослав Радевић с поносом показује радове на котларници и новом грејању, које се уводи да ублажи сурову пештерску зиму. И дворишни вецеи су прошлост; школа је добила модерне мокре чворове, учила, столарију. За 83 ђака у осам одељења-прави рај. Јер, иако су многи од њих ђаци пешаци, који до школе превале и 16 километара дневно „то су јако бистра и вредна деца“ с љубављу их лаконски описује директор Радевић.

Некадашња ђачка кухиња

Не с мало туге показује издвојену зграду школске кухиње, која је од рата 1999.године сасвим пропала, пошто је послужила за склониште нашој војсци. Међутим, то није ни део тужне приче.

Школа има истурено одељење у селу Врбница где се описмењава 15 пештерске деце.

Друго, у селу Црвска, пропало је под дебелим и тешким наносима снега 2012.године, и као страшна рушевина опомиње на злехуду судбину која задеси све оне који се овде роде. Црвска данац има тек 18 „живих“ и ненапуштених домаћинстава и девет „станова“ како мештани зову горске катуне у којима се преко лета гаје овце, козе и краве. Како сазнајемо од протојереја-ставрофора Душана Михаиловића, пароха, чак је 50 напуштених кућа и имања. Скоро да нема крштења нити свадби, служи само заветине-пољске молитве и-опела.

Разлог је једноставан- утихнуо је чак и локални аутобус који се нередовно кретао блатњавим или завејаним вијугавим путевима.

„Тек смо 2006.године успели да пробијемо и наспемо макадамски пут од Трешњевице до последњег села, у дужини од 18 километара, али се и он води као регионални 107а. У нашој месној заједници нема километра асфалта“-прича Милун Шебек.

Без пута, воде, струје

Пут, усамљена тековина цивилизације у пештерској дивоти, није могао да поправи стање. Утолико пре што се без сопственог возила или јаких ногу не може далеко одмаћи из села. Зато на опустелим имањима остају само стари, они који свој живот не могу замислити без родног краја.

Један од њих је и некадашњи директор школе Милоња Јанковић, који је на земљи својих праотаца остао са својом супругом, док су синови, електроинжењери, бољи живот нашли у граду.

Често нестаје и струја, а воде има када се општина Тутин смилује да је пусти, иако изворишта, с којих би лако могла да се спроведе има на сваком кораку, додаје Шебек.

Школа у Црвској

Живи се, кратко и јасно речено, без перспективе и наде у боље. Иако мештани верују да је потребно врло, врло мало да се становништво задржи на овој висоравни, богомданој за сточарство. Пештерском млеку, сиру, паприци у павлаци, јагњетини и телетини тешко да има равних. Међутим, и комбинат „Пештер“ је распуштен, тако да нема ни посла. Како се ко снађе да ишта прода и преживи.

Служба после четврт века

Милосав Цикотић је пре 35 лета напустио родни крај, у потрази за бољим животом, који је нашао у Сурчину. Ту је засновао породицу и заимао се. Никада није заборавио родно село Црвску. Пропутовао је света: обишао Јерусалим, светиње у окружењу, али му је у сан долазила чудесна црква Успења Пресвете Богородице, као никла из камене стене у оближњем Гошеву. Црква од које је остала само рушевина, у којој су се његови преци и сународници окупљали, крепили снагом и духом, посвећивали Богу. „Ноћима ми је наша светиња долазила у сан и тада сам схватио да је то позив да је оживимо, обновимо, да јој вратимо сјај који је имала и значај какав заслужује. И више од тога, да се покренемо, обновимо и манастир, у којем ћу се, ако буде воља Божја и замонашити“-казује нам Цикотић.

Цикотић се није уљуљкао својим необичним сновима, већ је врло брзо обновио олтар са иконама и реликвијама за богослужења у цркви Успења Пресвете Богородице. Однедавно се овде пале свеће и после готово четврт века обављају богослужења. Светиња је оживела.

Милосав Цикотић се увек радо враћа својој окрепи у селу Гошеву. Жели да, колико год може, помогне обнову цркве и манастира на сачуваним темељима и зидинама цркве, али и да многе познанике покрене да се прикључе његовој племенитој намери. Он је убеђен да ће обновљена светиња учинит да се становници овога краја задрже у њему и не дозволе да сасвим опусти. Напротив, верује да ће обновљена црква поново окупити своју децу.

Интересовања и жеље да се црква Успења Пресвете Богородице обнови одувек је било, те је пре неких седам лета Заводу за заштиту споменика у Краљеву молбу да се посвете обнови упутио и Милоња Јанковић. Његов прадеда се, бежећи пред Турцима после 1912.године скућио на Пештеру, где су му рођени и проживели свој век преци с очеве и мајчине стране, Кочовићи.

Добио је тада одговор да би обнова Гошевске светиње изискивала археолошка испитивања , велики рад стручњака-историчара уметности, етнолога и архитеката како би се што тачније утврдила старост, значај, вредност ове, како се верује и препричава, задужбне племените лозе Немањића.

Тада се, казује Јанковић, успело да се попише духовно благо Сјеничког краја, те је и побројано чак 60 светиња, међу којима је гошевска црква Успења Пресвете Богородице заузела четврто место по битности. Како је манстир Куманице 2010.године обновљен, црква у Гошеву дошла је на треће место. Радове на обнови и реконструкцији може убрзати добра воља многобројних мештана који желе да уложе у њену изградњу, и ових дана се јављају и стручњаци, као што је Драгица Премовић из Сјенице, ради да своје знање приложе како би се црква што аутентичније обновила.

Иницијаторе обнове у многоме је осоколила ревност Милосава Цикотића, који је ствари покренуо с мртве тачке.

У Гошеву и Куманици служио и Свети Василије Острошки

Мишљење својих комшија дели и председник Црквеног одбора Црквене општине Сјеница Момир Ковачевић.

„Ова црква је увек живела и привлачила мештане.

Иницијативу за њену обнову покретали смо више пута, али верујем да ћемо сада успети када су нам се придружили и наши одсељени земљаци који не заборављају родни крај.

Од својих предака смо слушали да је црква Успења Пресвете Богородице у Гошеву имала огроман значај у њиховом животу, окупљању, па и опстанку у суровим условима Пештера. Верује се да је она задужбина Немањића, преноси се с колена на колено да је овде служио, бежећи пред турским прогоном и Свети Василије Острошки, усадивши у свој народ тврду веру у Бога.

Недалеко одавде, на самој граници са Црном Гором налази се и манастир и црква Куманице, за коју знамо да је сестринска црква нашој у Гошеву. Оне су имале идентичан изглед, обе су изграђене у стени, имају истоветне мере и габарите и те чињенице у многоме могу помоћи стручњацима у реконструкцији некадашњег изгледа светиње.

У народу постоји и веровање да је, служећи у Гошеву и Куманици, Свети Василије Острошки и од ових светиња учинио места која по моћима не заостају за Острогом“- приповеда Момир Ковачевић.

Не заостају за Острогом

О новој нади и вољи коју је подигла ревност Милосава Цикотића говори и парох, протојереј-ставрофор Душан Михаиловић, који већ 12 година служи селима месне заједнице Баре и познаје сваког човека на овом наизглед непрегледном пространству.

Од свог претходника проте Душана Јанковића Михаиловић је чуо да је последње богослужење обављено далеке 1991.године.

Отац Душан верује да ће црква Успења Пресвете Богородице понов окупити расејан народ овога краја, јер је реч о изузетној светињи.

„Иако гробљанска, ова црква окупља мештане на богослужењима, заветинама и опелима, јер сада имају олтар и могу да запале свеће и Богу се помоле. Има и случајева чудотворних исцељења. Ово место има моћ“-тврди прота Душан Михаиловић.

Претпоставља се да је сестринска црква са Куманицом изграђена крајем 13. и почетком 14.века.

Налази се дубоко скривена уз сеоско гробље на којем има и врло старих стећака и надгробних споменика овдашњих породица.

Наум да се обнови добио је благослов надлежне Милешевске епархије на челу са Господином Јоаникијем, епископом будимско-никшићким, који је обећао сву неопходну помоћ.

„Огромна радост обасјала би срца свих верујућих у нашем крају када би се на рушевинама темеља светиње која нас је одржала подигла обновљена црква и манастир“- сматра прота Душан Михаиловић.

Сестринске цркве задужбине Немањића

Док са Страшне стене, тик уз новоизграђену цркву посвећену Светоме кнезу Лазару, усхићен показује руком све лепоте краја у којем се настанио Милун Шебек ређа дивоту коју обасјава сунце од села Гиљева, Гошева, Црвске, до мрачне, четинарима обрасле Ђаловића клисуре у којој је до сада истражено 17 километара пећине за коју се претпоставља да је најлепша у Европи. Рука му показује висове Чакор, Мурино, Хајлу, венце Проклетија, Морачких планина, Комова, Дурмитора, Бабин зуб, Бјелашницу, Љубишну, чак и обрисе Јахорине, границе Албаније, Црне Горе, чак и Б и Х.

У Ђаловића клисури угнездио се и бели маанастир Светог Николе у који Турци никада нису ногом крочили.

Шебек сведочи и о чудотворним моћима моштију Светог Григорија, похрањених у манастиру Куманице-које су учиниле да његов обневидели рођак Милан не само прогледа већ и потом испише десетак збирки надалеко чувених песама.

„Невероватна је сличност између светиње у Гошеву и Куманице: истих мера и распореда су темељи, а и стена из које као да су ове две цркве никле. Код нас се каже: кад одеш у цркву у Гошево или манастир Куманице, као да си отишао на Острог. У свима трима је боравио и служио Свети Василије Острошки“.

Гробљанска црквина

На сеоском гробљу изнад Црвске налазе се остаци темеља и каменог олтара са крстом древне црквине, о којој се готово ништа не зна, осим што нико жив не памти откада је ту. Као да је никла из земље и била ту одувек.

Парох Душан Михаиловић каже да се на каменом олтару држе опела тако што се покојник у сандуку пред укоп полаже уз њега. Овде се служе и молитве за добар род и родну годину, заветине.