ЛУТАЊЕ У БЕСПУЋУ
Самозвана република "Косово" закуцала се новим ексером у творевину звану Уједињене нације 21.октобра 2015.године, када су државе чланице Извршног савета УНЕСКА већином гласова пропустиле предлог самозванаца за пријем у Организацију Ујединњених нација за образовање, науку и културу.
Евентуалним пријемом самопроглашене републике "Косово", власт у Приштини, из састава озлоглашене УЧК, добила би надлежност да се стара о заштити древних српских споменика културе, које свакодневно уништава, руши и скрнави. И поред доказа да су недавно 17, 18 и 19.марта 2004.године организовано уништили неколико светиња и тешко оштетили чак и оне са УНЕСКО-ве листе, притиснуте од стране сила НАТО савеза, чланице Извршног савета, многе од њих које су делиле вековну историју са Србијом, допринеле су овом, по свог суседа, катастрофалном исходу, отварајући врата пракси која ни њима ништа боље не обећава.
Нови ударац обавезује на отрежњење.
Где смо данас и куда сутра?
Догодило се то, не случајно, у дану у којем Србија оплакује градове Шумадије које су Немци масовном одмаздом опустели, са последицама до дана данашњег. Нико никада у име десетине хиљада невиних жртава није тражио обештећење, иако злочин почињен у Шумарицама и Краљеву не застарева. Белосветски хохштаплер Ј.Б. Тито великодушно се одрекао прескупо плаћене надокнаде у наше име. И тада су "српски" кадрови у Централном комитету или чували своје позиције или пажљиво почишћени, док је Србија-шта би друго-ћутала.
Одступајући од Резолуције 1244, наслањајући се на Европу и охрабривања о уласку у заједницу европских народа, Србија је на том путу жртвовала премијера (Зорана Ђинђића), који није хтео ни да отвори преговарачки процес са шиптарском страном. Миљеника Немачке Немачка није сачувала-таква је то љубав.
За наставак те приче требао им је неко други, неко као, рецимо, Борис Тадић, који је, ради "интеграција" пристао да снаге УН на Косову и Метохији замени европски мировни контингент "Еулекс". Све се мање ослањало на Резолуцију 1244, а све више на неке нове споразуме писане у Бриселу, под директним утицајем САД.
У целој тој постави башибозука српску част је, излажући се жестокој осуди политичких истомишљеника, бранио једино ондашњи министар спољних послова Србије Вук Јеремић (коме више нема ни трага). Палицу преговора преузели су тимови, у којима је само један члан-чак и председник преговарачког тима , био Ивица Дачић. Борислав Стефановић, који је трасирао велеиздају и предају српског Косова и Метохије првим потписима, данас критикује своје радикалне наследнике, који би да што пре затворе ову причу и ускоче у Европу.
На томе путу "отварања поглавља", поглавља о стандардима била су само параван за најбескрупулознију пљачку и отимање српске територије.
Бескрвна српска дипломатија коју чини скуп комплетних идиота, отимала се о што луксузнији смештај и апанаже, не радећи, очигледно ништа-резултата њихове мисије, сем да су избегавани од иоле пристојнијег дипломатског друштва, нигде нема.
Српска дипломатија свела се на логистички напуштене и из своје земље економски протеране појединце, које је свет прихватио, ухлебио и нашао им место у својим системима. Ванинституционална, својим угледом, унижаваним кад год би се у њиховој околини појавио неки од вајних дипломатских представника матице, није могла, а , искрено, ни била мотивисана да нешто више учини од оних који су преплаћени за свој посао, којем нису дорасли.
И тако смо од тачке до тачке, од парафа до парафа, стигли до зида. Зида плача.
Плачи, Србијо.
Гинули су за твоје међе, твоју слободу и срећу толики убеђени да имају за кога, а ти и сто година касније луташ и губиш део по део свега за шта они нису жалили ни своје ни животе ближњих.
(А ови што предају освојене тековине се смеју и рукују с српским џелатима, саучесницима злочина над њиховим сународницима...)
Евентуалним пријемом самопроглашене републике "Косово", власт у Приштини, из састава озлоглашене УЧК, добила би надлежност да се стара о заштити древних српских споменика културе, које свакодневно уништава, руши и скрнави. И поред доказа да су недавно 17, 18 и 19.марта 2004.године организовано уништили неколико светиња и тешко оштетили чак и оне са УНЕСКО-ве листе, притиснуте од стране сила НАТО савеза, чланице Извршног савета, многе од њих које су делиле вековну историју са Србијом, допринеле су овом, по свог суседа, катастрофалном исходу, отварајући врата пракси која ни њима ништа боље не обећава.
Нови ударац обавезује на отрежњење.
Где смо данас и куда сутра?
Догодило се то, не случајно, у дану у којем Србија оплакује градове Шумадије које су Немци масовном одмаздом опустели, са последицама до дана данашњег. Нико никада у име десетине хиљада невиних жртава није тражио обештећење, иако злочин почињен у Шумарицама и Краљеву не застарева. Белосветски хохштаплер Ј.Б. Тито великодушно се одрекао прескупо плаћене надокнаде у наше име. И тада су "српски" кадрови у Централном комитету или чували своје позиције или пажљиво почишћени, док је Србија-шта би друго-ћутала.
Одступајући од Резолуције 1244, наслањајући се на Европу и охрабривања о уласку у заједницу европских народа, Србија је на том путу жртвовала премијера (Зорана Ђинђића), који није хтео ни да отвори преговарачки процес са шиптарском страном. Миљеника Немачке Немачка није сачувала-таква је то љубав.
За наставак те приче требао им је неко други, неко као, рецимо, Борис Тадић, који је, ради "интеграција" пристао да снаге УН на Косову и Метохији замени европски мировни контингент "Еулекс". Све се мање ослањало на Резолуцију 1244, а све више на неке нове споразуме писане у Бриселу, под директним утицајем САД.
У целој тој постави башибозука српску част је, излажући се жестокој осуди политичких истомишљеника, бранио једино ондашњи министар спољних послова Србије Вук Јеремић (коме више нема ни трага). Палицу преговора преузели су тимови, у којима је само један члан-чак и председник преговарачког тима , био Ивица Дачић. Борислав Стефановић, који је трасирао велеиздају и предају српског Косова и Метохије првим потписима, данас критикује своје радикалне наследнике, који би да што пре затворе ову причу и ускоче у Европу.
На томе путу "отварања поглавља", поглавља о стандардима била су само параван за најбескрупулознију пљачку и отимање српске територије.
Бескрвна српска дипломатија коју чини скуп комплетних идиота, отимала се о што луксузнији смештај и апанаже, не радећи, очигледно ништа-резултата њихове мисије, сем да су избегавани од иоле пристојнијег дипломатског друштва, нигде нема.
Српска дипломатија свела се на логистички напуштене и из своје земље економски протеране појединце, које је свет прихватио, ухлебио и нашао им место у својим системима. Ванинституционална, својим угледом, унижаваним кад год би се у њиховој околини појавио неки од вајних дипломатских представника матице, није могла, а , искрено, ни била мотивисана да нешто више учини од оних који су преплаћени за свој посао, којем нису дорасли.
И тако смо од тачке до тачке, од парафа до парафа, стигли до зида. Зида плача.
Плачи, Србијо.
Гинули су за твоје међе, твоју слободу и срећу толики убеђени да имају за кога, а ти и сто година касније луташ и губиш део по део свега за шта они нису жалили ни своје ни животе ближњих.
(А ови што предају освојене тековине се смеју и рукују с српским џелатима, саучесницима злочина над њиховим сународницима...)
0 Коментари