ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ

Отворених уста гутам сваку реч коју на "Првој" ТВ, као гости емисије "Живот прича" код Тање Војтеховски, изговарају Бојан и Драгана Јанковић, родитељи покојног Алексе, ученика нишке основне школе "Сретен Младеновић Мика".

Њихова тешка трагедија је и повод за причу у коју сам, стицајем околности, била добро упућена и која је, на срећу, завршена, надам се, без тежих последица.

Прича се догађала пуне четири године у једној земунској основној школи. У школи укљученој у пројекат "Школе без насиља", на жалост.

"Смрдиш"

Већ у петом разреду, иако се одељење у којем је похађала претходна четири није променило, А.Т. долази на зуб помахниталих вршњака.

Преврћу јој се, цепају и бацају књиге са клупе, жврљају свеске, исмева се јер је детињаста и занимају је сасвим друге ствари у животу од наношења зла и иживљавања над другима. А. Т. је повучена девојчица, а временом се повлачи још више.

Школа је претерано не занима, али је сав њен интерес окренут ка књижевности, ликовном и, посебно, часовима музичког. Кренуће и у основну музичку школу на одсек виолине. Прилично се разликује од, махом, бахате већине, с којом наставници тешко излазе на крај.

Полако, али сигурно, вршњаци је, видевши да се не занима за дечаке нити оно за шта највећа већина њених другарица, изолују, осуђујући је на дружење са једином девојчицом која прихвата њено друштво, а која је такође, будући убога сиротиња и готово без родитељског старања, потпуно одбачена.

Са старијим разредима, док се А. Т. тешко мири са статусом који су јој наметнули школски другови из одељења и разреда, касније и готово свих у школи, њена ситуација ће се драстично погоршавати. 

Постаје уобичајена ствар да се прескаче у свим бројањима, активностима, а најболнија увреда да "смрди", када би свако поред кога би се нашла или прошла запушавао нос од њеног "смрада", како су јој говорили. Девојчица на одморима одлази кући, напушта наставу и горко плаче, чекајући да јој се родитељи врате с посла не би ли им поверила своје јаде.

Не избија из купатила, строго води рачуна о хигијени, склања се од сенке и они је опет виде.

Мере

Немајући појма о чему се заправо ради, родитељи, наравно, одлазе у школу, жале се разредној на понашање вршњака, добијајући најчвршће гаранције да се немила ствар неће поновити.

Дискретно, у разговору са ПП службом школе, договара се да се посебна пажња посвети новом случају.

Како обично бива, после интерних жалби А. Т. педагогу и психологу вршњаци постају још осионији-њихова пакост је успела. Девојчица постаје узнемирена, одбија да иде у школу.

Цела фамилија се стара о њој, сви се труде да јој скрену пажњу са школе, а њен очајан успех и чак 11 јединица у шестом разреду сведоче кроз какву је агонију пролазила. Не може да спава, одбија храну, нема концентрацију да учи, неће у школу.

У међувремену се вербално и психичко злостављање и ван круга школе и ван наставе појачава.

Девојчица завршава разред са две јединице: из историје и биологије. "Спорне" оцене савршено се уклапају у страхотни школски амбијент, девојчица код набусите и непријатељски расположене наставнице, много посвећеније организацији излета, рекреативних настава и екскурзија-на које категорички одбија да иде са својим школским друговима, једноставно одбија да одговара! То педагога, међутим, не наводи на размишљање о разлозима, него је по скраћеном поступку и на додатни начин кажњава! Како образлаже мајци деовјчице "то јој се догађа први пут откако ради". А то је не наводи ни накакво додатно  размишљање. Ваљда због слабе материјалне стимулације...

Ужасно се стиди и пати због свог неуспеха, док њени школски другови о њој по околини на сав глас трубе као је понављала разред и слично, желећи да је на сваком кораку повреде и дискредитују. Мира, како ће се испоставити нема ни на летњим феријама.

За време распуста, док се играла испред зграде са својим другарицама из комшилука, група школских другарица је напада песницама. Комшија који је све то гледао са терасе, не очекујући такав исход овог "сусрета", унезверен истрачава да обавести родитеље, који, такође, чувши ларму и запомагање затичу своје дете рашчупано и пребијено. Распуст је, немају коме да пријаве, али од своје ћерке сазнају имена насилница. Одлазе на пар адреса код родитеља који немају појма шта им деца раде кад су ван куће.

Додуше, кроз неколико дана неколико њих долази, на наговор својих родитеља и у њиховој пратњи да јој се извину и ствар је како -тако легла. На кратко, до почетка нове школске године.

Пакао

Ја ли пубертет, шта ли већ, њени школски другови и другарице, поред уобичајених увреда, ругања, потцењивања, уживају да је киње, оговарају, имитирају, а А. Т. категорички одбија да иде у школу.

Родитељи поново одлазе код разредне, траже да се умеша директорка, сматрајући да предузете мере "страже" ПП службе не дају резултате и да се понашање школских другова према А. Т. погоршава.

На нивоу школе, поводом злостављања А. Т. одржава се заједнички родитељски састанак седмог разреда са једином темом-пораст вршњачког насиља. Изричу се опомене, страсти се наизглед стишавају.

Кад је прошао викенд и зазвонило за први час, на који А. Т. креће с тешком муком и на молбе својих укућана да ће стражарити ако треба, ствари се невиђеним темпом захуктавају. 

"Не брините, све ћемо решити, нико неће смети да је такне", обећава успаниченим родитељима директока школе.

Нове жртве

Родитељи на упорне молбе свога детета траже школу у коју ће је пребацити. Непремостив проблем представља комбинација страних језика-две године су разлика коју А. Т. у стању у којем јесте тешко може надокнадити. Опет следе заједничка убеђивања и обећања, у кући и у школи.

У то време, видно у одбрану А. Т. стаје дечак који се не придружује општој помами.

Агресија вршњака попушта, јер се преусмерава на М.С., одличног ученика и узорно дете, из пристојне породице.

Није тихи М. С. одбијао да се придружи вршњацима у злостављању А. Т., већ се усудио да се успротиви и новој мети-кињењу свог најбољег друга, "штребера", како су га жигосали- Н. М., који је, да несрећа буде већа, те зиме сломио ногу. Нису његови школски другови презали ни од тога да му подместе ногу не би ли се саплео, као ни да му отму штаке и оставе га беспомоћног у клупи.

Зле страсти сконцентрисане на М. С. загрејане до кључања учиниле су да дечак непозиво затражи помоћ од својих родитеља у премештају у другу школу, под претњом да ће "иначе учинити нешто са собом". У јаду су се нашли и његови и родитељи Н. М.

Организује се састанак родитеља деце изложене насиљу вршњака и коловођа, са директорком, разредном и ПП службом, на којем, и поред убеђивања и гаранција да ће се "предузети све расположиве мере", М.С. и Н. М. не одустају од селидбе у друго одељење.

Тада су родитељи А. Т. имали прилику да у свом присуству чују од сапатника  како они неће дозволити да њихова деца постану "синоним за небрањену жртву у школи". Дара је превршила меру. На њихово инсистирање да се детету пружи заштита у школи или ће и оно променити макар одељење, уследиле су молбе и нова обећања, и директорке, и разредне и ПП службе, да ће је, ако треба и физички бранити....

Чињеница је да је највећи напор уложио школски педагог да буквално дежура да се нешто не деси.

Зарасли ожиљци

На једвите јаде прође и завршни разред.

Огуглала на јаде А. Т. је гањала оцене да би уписала средњу школу и што боље се припремила, те је пажња вршњака мало попустила.

А. Т. и данас, две године после завршетка основне школе, одбија било какав контакт са некадашњим школским друговима. Они су ружна мрља на њеном одрастању.

Кренула је у средњу школу.

Родитељи су забринуто пратили развј догађаја.

Није прошло дуго да се њихова девојчица озарила и похвалила новим друговима из средње школе. Примљена је врло добро, нашла се са неком разумнијом децом и, што је најважније, с радошћу чекала сваки нови дан да се с њима види и прошета и после часова.

Одлично се уклопила у своје одељење, заволела школу.

Први разред средње школе завршила је с одличним успехом!

Млада је, преосетљива, а ожиљци из детињства зарастају.

Ова се прича, срећом, добро завршила.

Посвећено

Алекси Јанковићу