Д Е П Р Е С И Ј А

Постало је и код вас опште место да вам пријатељи на питање како су одговоре млако "Ето", млитаво "Доообро" или "У некој сам депресији, да ти право кажем"?
Да ли их савршено разумете?
Да ли бисте дали исти одговор да сте питани?

Депресија се шири као зараза, невероватном брзином.
Управо зато и изазива сумњу.
Шта нам се то у ствари догађа?
Сазнање, свест да је слобода само спозната нужност, при чему се нужност шири несагледивом брзином и окупира све наше просторе?
Колико уопште више и знамо шта је слобода?
Када смо, где и с ким слободни?
Кажем вам, пре доста времена зарекла сам се да нећу познаницима постављати то обавезно, рутинско питање "Како си?", из којег се, готово по правилу изроде страшне ствари..Онда када сам у истоме дану добила три одговора: "Остало ми је још мало", "Ма, нашли су ми нешто" и када је мој стари пријатељ Сава скинуо капу с главе уместо одговора, рекла сам себи-зашто увек нешто мораш да запиткујеш, и баш те брига како је ко, ако после треба да одболујеш.
Једно време као да су сви пообољевали "од најтежег".
Сад је дошла на ред депресија.
Сви су, мање-више у депресији.
Чак и они што у некаквој општој тузи изгледају весели. Зачас могу да се расплачу!
И тако нам остаје да гледамо своја посла, како бисмо се заштитили од туђих (не)расположења и утицаја. Јер, и то је одлика наших улица: свако је свет за себе. Људи воле да причају, па се слатко изразговарају на јвном месту- са собом. Други су смркнути. Трећи безнадежно тужни. Четврти очајни.
А и лудило је прилично у моди.
Према томе, ди си да си, шта си да си, како си да си - све пролази.