ДАНАК У КРВИ - НОВИ СРЕМСКИ ФРОНТ

Вековна мудрост нашег народа изнедрила је и пословицу, која се преноси с генерације на генерацију да "мала деца пију млеко, а велика крв". Ретко који срећник се неће сложити са овом народном мудрошћу.
Вишедеценијска, најпре економска, потом и криза друштва у свим његовим сегментима, дошла је на наплату кроз профил генерација које смо изнедрили, које стасавају и које ће тек доћи.

Као кад се посеје семе: ако падне на плодну земљу, развије се богата биљка, што је земљиште испошћеније, засад заостаје и кржљави.
Анархоидни неолиберални систем инсталирао се као пратећи прогам сиромашења и раслојавања друштва, у којем је "тампон" средња класа губила тло под ногама и о(п)стали екстреми: сиромашни и(ли) богати. Никакве организоване друштвене самоодбране није било, иако је бројним расположивим средствима (ипак) била могућа (образовање и васпитање, медији, одговарајућа социјална политика...само су део арсенала који је у државним рукама), те ћу из тог разлога закључити не само да није било "добре" воље, већ и саучесништва у некаквом плану негде неког центра моћи да нам се управо овако нешто догоди.

Ми данас као држава имамо најдубље подељено друштво: имовински, статусно, али тек идеолошки. Отуђење од (примерене) традиције, која, наравно, укључује и религију као итекако битан фактор утицаја на општу популацију, али ништа мање и од некаквих утврђених циљева ка којима би водила допуштена и пожељна правила. Темеље друштвене грађевине најкобније је поткопао систем "лесе фер" (опуштенције, преведено на српски), са свим толерисаним, дакле допустивим пошастима какве су протекционизам (селективна правда), општа (и провидна, а недопустива!) хипокризија институција (са растегљивим и заштићеним тзв. дискреционим правом) у пракси без икаквог смисла и по(р)ука, корупцијом као пожељним и све популарнијим моделом демонстрације власти и моћи, без обзира на све заговаране јавне кампање и неконтролисаним тржиштем за робе најразличитијег порекла. Робе у најширем смислу те речи, од опасних идеолошких производа, са дуготрајним и тешко (из)лечивим последицама.

У суочавању са генерацијама на чијој се дегенерацији систематски радило - с обзиром да одбрамбени механизми, ако их је и било, нису давали резултата - убиремо данас горку жетву.
Резултати се косе са (званичном) статистиком као никада раније, до те мере да је стварност управо онолико другачија од онога што она показује, да се њена супротност може сматрати ваљним искуственим закључком.
Вишегодишњи експерименти у "трагању за ПРАВИМ моделом" како је гласило оправдање за све реформе у овој области, исходили су генерацијама међу које је начин учења, као и садржај, усекао непремостив јаз, до неразумевања.
Прекидани и мењани, они су друштво довели у потпуну конфузију, релативизујући сво досадашње знање. И даље знање деклеративно спада у сам врх употребних парола, али се његов смисао изгубио у понуди трећеразредних програма многих школа, махом приватних, од основних, средњих, па до "струковних"...Приватни капитал у образовању сигурно је у одређеном, веома ниском проценту, донео и квалитет, школу каква би требало да буде по узусима и стандардима неких земаља које пословично гаје образовање и школство (Немачка, Велика Британија, Шведска...), али је раширио крилатицу да се "диплома плати". Отуда шизофреност статистике која и даље, поред несразмерног преливања државне "подршке" приватном сектору науштрб државног, доказује да је стручност стечена у државним школама неупоредиво јачег квалитета од већине приватних. Пошто је државни сектор "ничији" у свести и поимању генерација политичара с ових простора, одређена незванична предност се чак даје купљеним дипломама, којих, додуше, има и на државним универзитетима (афера "Индекс").
(У свести просечног грађанина, најбољи ђаци, ипак, уписују државне школе. Изузетак, можда, чине изузетно ретки, нови, атрактивни смерови у чијем увођењу државно образовање каска).
Запошљавајући недовољно стручне, са сумњиво стеченим дипломама, власт шаље најотворенију поруку колико вреди знање. Онима који знају, освајају награде и имају у свету признате резултате иза себе, уколико немају политичку подршку, широко су отворена врата у тај исти свет.

Нормално, млади, пре свих, брзо схватају поруке. Тако је научно-фантастичним одливом мозгова, који се са сваком новом влашћу охрабрује и појачава, Србија остаје мирнодопски негативно пробрана. За то сада није потребан Сремски фронт. Фронт се преселио на терен егзистенције и могућности за било какав разој и усавршавање.
Ко не пристане на сурова, и, злобници ће рећи таблоидна правила друштвене игре која је све популарнија у Србији, у својој Отаџбини нема места. Нова, српска економска емиграција није ништа друго до поратни егзодус 1945.године идеолошки и стварно поражене елите. Тада је Србија спала на политкомесаре и агитпроповце, и нешто мало подобних интелетуалаца, са ограниченим роком употребе (сви су скончали у изолацији, казаматима или нарученим несрећама). Да ли се нешто променило?
Променила се перецепција наших сналажљивијих и брже информисаних и разумевајућих потомака. Променила се њихова изузетно висока пријемчивост за прихватање новоустановљених правила по којима се треба владати да би опстао, можда и успео.
Променио се степен заоштрености сукоба око "моралног оправдања", рационализације пристанка. Побуна је ефикасно сузбијена. Зашто се, онда, чудимо што је нема или се угаси пре него што се разгори?

Ко је данас авангарда српског друштва? Да ли су то млади, који су, одрастајући у пустињи идеала својих најближих предака, рано спознали како су принципи илузије и у највећем броју се определили за ни од кога, ни од система нити од његових делова (једна од најважнијих би требало да буде црква, али,  авај, и она до гуше посрнула и огрезла у екуменизам са свим нуспојавама...) не само санкционисан, него ни неосуђен конформизам, тако несвојствен младим генерацијама?
Друштвена "елита" је данас елита под знацима навода, упитна у сваком смислу: стручности, компетенције и онога што народ зове "образом" -од академске до политичке, као најниже на лествици. Иако се овакав поредак ствари коси са иоле сличним примерима кроз ближу и даљу историју нашег народа,  на крилима владајућег (нео)либерализма он незадрживо граби, не у револуцију, како би се дало очекивати, већ сасвим сигурно у сопствену и општу пропаст. Додуше, то још нисмо доживели, али то не значи да на пропаст не треба да смо спремни. Могућност револуције превентивно је спречена разбијањем сваког организованог отпора. Појединачни се најчешће завршава пропашћу индивидуе, у најбољем случају у усменом предању и испредању нових легенди.
Немојмо се заваравати, планери и њихови саучесници, а то су марионетски режими који у покореним државама ничу као печрке после кише - лако смењиви чим се успротиве, не само да су нас упознали, већ су на нашој окупираној територији инсталирали алате за прикупљање потребних информација из експеримента уживо у којем смо. Отуда у Београду канцеларије ЦИЕ, као и регионални центар НАТО, потпомогнути живописним НВО сектором. На тај начин коригују своје најмање 50 година раније планиране стратегије.

Када буду били сасвим сигурни да им не стојимо на путу, спровешће и своје циљеве. Како ствари стоје, кад се сломи "критични" отпор, лако ће нас савладати. Од "заједнице српских општина" на Косову и Метохији до отварања следећих жаришта, пут је много краћи. Краћи јер полако и сигурно губимо реакције. Без одговора, пристајемо. Пристанком се саглашавамо. Нема ни злочинца ни жртве, ни трагова ни суда.
Колики смо пут већ прешли, процените сами.