ТАЈНА "СИМОВИЋЕВОГ ПАКЕТА"
Књига, неумитно, постаје култна, кружи од руке до руке, и тако стиже и до мене.
Изванредно јасно, емотивно и аутентично штиво релативно непознатог писца, о којем се, на жалост не зна више од онога што пише у биографији објављеној на корицама књиге:
"Бранко Чанковић је рођен у Вараждину 1951.године. Од 1963.године живи у Београду, где је радио као финансијски директор Фабрике шећера Београд, а затим и Београдске индустрије пива. Након успешне каријере у области економије, окренуо се станоградњи.
Његов први роман "Рестлови" објављен је 2010.године, и одмах је ушао у шири избор за НИН-ову награду, а "20 сати" је његов други роман." Бранко Чанковић написао је и једну збирку поезије.
Четврта Чанковићева књига "Чувари тајне Обреновића", што својим литерарним квалитетом, епском темом, начином писања који је документаристички концизан и јасан, што значајем теме која се дотакла, остављајући је будућности као судбинску нерешену енигму историје српског народа у 20. веку, осваја награду публике - невероватну читаност. ("Лагуни" свака част због објављивања некрунисаног читалачог хита!) Књига се чита у једном даху и сасвим сигурно никога неће оставити равнодушним.
Она надилази временски оквир и времена којим се бави и доба у којем је настала.
Ако смо мислили да је Стеван Јаковљевић неопозиво мртав, а да је писац "Времена смрти" после овог дела, круне књижевне каријере, уопште имао разлога да ишта дописује, Бранко Чанковић је истински настављач писца "Српске трилогије" и Добрице Ћосића у антологијској фази, и директно се наставља на њих, као нужна карика праве, пуне, уметничке истине, којој факта могу бити само урес и мотив, а не нужно и циљ. Интрига ће свакако остати.
Стручна и академска јавност се још није изјаснила о траговима које за собом оставља роман "Чувари тајне Обреновића", што је само по себи нонсенс...
КО ЈЕ ПАВЛЕ КРСТИЋ?
Роман се бави причом две породице које су се у судбоносним временима нашле на две стране, а којима је заједнички именитељ иста жена. Љубица ће бити и жена партизанског команданта Ристе Капларевића, иако је пуки случај удесио да се уда за његовог рођака по женској линији Лазара Вулевића и роди му сина Бранка, близанце Велибора и Велимира и кћер Даницу. Вулевић је био краљев официр, и, заједно са сином Бранком изгубиће главу од Капларевићеве војске у Кочевском рогу у Словенији. Капларевићи ће спасити најмлађег Велимира, који је у време Голготе "непријатеља" био тек малолетни момчић.
Вулевићи су до краја, не спасивши животе, Велимиру завештали пакет, који ће он поклонити свом спасиоцу, сину Ристе Капларевића, Јовану.
А шта је било у пакету?
После много година, о његовом садржају, у Француској говоре, судбински сплетени, Велибор и Јован.
ДРАГА МАШИН ЈЕ РОДИЛА НАСЛЕДНИКА ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋ
"Желиш да ти кажем шта су и о коме документа која си ми дао? - кад је Велимир климнуо, Јован је на сто пред себе ставио неколико листова папира исписаних руком. - Има много тога, ово ми је подсетник - насмејао се. - Био си у праву када си казао да мислиш да су документа о Обреновићима - стао је, али ни његов брат ни Вулевић нису реаговали - о Драги Машин, краљици Наталији и Павлу Крстићу, њеном унуку. Почећу од свеске са дна пакета. То је дневник професора доктора Петровића, написан на француском, вероватно да неки неовлашћени београдски читалац не би сазнао о чему је цењени лекар писао. Тај Петровић је био начелник Београдске опште болнице, и био је на дежурству 29.маја 1903. када су пијани и распевани официри довезли тела краља Александра и краљице Драге. Официри су отишли не сачекавши умрлице. Док је у приземљу болнице владала пометња, а у дворишту особље и посетиоци смехом и гласним повицима ширили вест о убиству краљевског пара, он је у пустој мртвачници у сутерену обавио аутопсију младог владара, унакаженог многим дубоким ранама и главе смрскане при паду на камени плочник двора, а потом кренуо да исто уради и са његовом тринест година старијом супругом. Кад јој је исекао и склонио кућни мантил - све је то лекар нашироко описао - и стезник испод, открио се и уздигао стомак жене у поодмаклој трудноћи. Чим је спустио стетоскоп на кожу прекривену скорелом крвљу, схватио је да је дете још живо, као и краљица, али она у дубокој коми, плитког, слабог даха и једва опипљивог пулса.
С амбасадором Француске, кућним пријатељем породице Обреновић, оганизовао је пребацивање краљице у зграду амбасаде, а у њен погребни сандук положио леш из мртвачнице - безимену несрећницу коју су претходне ноћи жандарми пронашлу удављену у шипражју Савамале. Другог јуна, доктор Петровић и лекар француске амбасаде закључили су да је питање сата када ће краљица преминути не долазећи свести, те су одлучили да је породе царским резом, и тако покушају да спасу макар дете. Драга Обреновић преминула је током операције, а дете, мушко недоношче, модро и смежурано, које је једва заплакало после дуге и упорне масаже обојице лекара, преживело је - Јован је остао задихан, дохватио ракијску чашу, напунио је до врха коњаком и једним трзајем испио. - Крајем јула - наставио је преврћући чашу по столњаку - доктор Петровић је био сигуран, по снажном смеху и још гласнијем плачу гладне бебе, да ће се лоза Обреновића наставити здравим и нормалним потомком. Мушкарчића су, као своје треће дете, у породицу примили и у матичне књиге уписали Димитрије Крстић, професор, књижевник, предавач на париској Сорбони, и његова супруга Јелена, домаћица. У крштеници и осталим папирима пише да је дечак на крштењу добио име Павле. Дневник доктора Петровића завршава се навођењем свих података које је сакупио о догађајима пре и после атентата, о атентаторима, као и о људима који су дете усвојили. Испод последње реченице уписан је датум 7. октобар 1903.
Јован се осмехнуо, задовољно, кад је опазио на који начин га брат и Вулевић посматрају.
- Највећи део докумената из пакета су исечци из француских новина, са сликама и без слика краљице Наталије Обреновић - Александар га је збуњено погледао - растављене - нерастављене супруге Милана Обреновића, Александрове мајке. У многим чланцима после Првог светског рата појављује се Павле Крстић, стасит и згодан младић, прво као средњошколац негде на Западу, па као студент, дипломац, доктор филозофије, бонвиван и радо виђен гост у Бијарицу, Ници и Кану, међу богатом господом без титула. Из новинских чланака сам закључио да су њих двоје, бака и унук, заједно од 1913, али нигде не пише како су се срели и да ли се знало за њихову родбинску повезаност. Временски последњи документ - наставио је Јован - јесте позивница за венчање господина Павла Крстића и госпођице Елеоноре Ротшилд, који ће се спојити - развлачио је Јован шеретски - у свету брачну везу у католичкој цркви Светих апостола у Чикагу. Шта кажете - погледао их је одушевљен, као петогодишње дете пронађено у игри скривања - православац краљевске крви жени се у католичкој цркви - 29.маја 1933, тридесет година после страдања својих родитеља? У позивницу је одложена једна фотографија, снимљена годинама касније, испод божићне јелке, на којој су Павле Обреновић - Крстић, лепа пуначка дама, нешто старија од супруга, и троје деце: двојица дечака - сигурно близанци, и беба светле паперјасте косе, полегла на груди жене. И знате шта пише на полеђини? - застао је правећи непотребну паузу. Испод својих папира извадио је ту црно - белу фотографију, окренуо задњу страну и показао је Велимиру.
- Знаш да не знам француски - подсетио га је Велимир.
- Извини. Пише: "Бако, ово је први Божић са нашом мезимицом и момцима у новој кући у Долини медведа" - последње речи написане су на енглеском. Погледајте датум: 25.децембар 1938. Све је овде, и све документовано: крштенице, венчани листови...Има свега и свачега. Био сам у библиотеци и пронашао да је краљица Наталија Обреновић умрла 1941. у манастиру Сен Дени, а да је сахрањена недалеко одавде, на гробљу Ларди. О Павлу Крстику или Обреновићу нисам ништа пронашао. Верујем да је сва ова документа сакупила краљица бака, и да је то, из нама непознате намере, доставила генералу Симовићу. Шта је он желео да учини с овим, да ли да покуша дворски преврат и доведе Обреновиће на престо, па га је у томе спречио рат, ко би знао. Данас је то неважно, народ се поздравио са династијама и монархијом, а када би се вратили, могли би само да се башакаре и шетају Србијом. Никад их браћа Словенци и Хрвати не би признали.
- Шта мислиш - после дуго времена чуо се Александров глас - да ли је тај Обреновић жив?
- Могуће, али његова деца сигурно јесу.
- И шта сада са тим папирима? - питао је Велимир.
- Морамо да их предамо наследницима - уверено ће Александар.
- Којим наследницима, где су они? Документа су важна Србији, можда још више Карађорђевићима, расутим по свету. Велимире, то је твоје, ти одлучи шта ћеш с тим - рекао је на крају Јован.
- У возу, док сам путовао овамо, размишљао сам шта да учиним с папирима ако се утврди да су важни - да ли да их продам, њима неког уценим...
Капларевићи су зачуђено погледали Велимира, а он им је с осмехом показао да се шали.
- На крају сам решио да их оставим вама. Ја имам свој хотел, дружим се с насмејаним људима, бавим се свакодневним животом и немам ни времена ни воље да решавам историјске загонетке. Јоване, ти живш у центру света, све информације су ти доступне - мислим да ћеш успети да нађеш оне којима то и припада.
Старији Капларевић климнуо је потврдно и позивницу за венчање са фотографијом одложио међу остала документа.
- Па онда нека тако и буде: тајна ће се, како је из мрака изашла, вероватно исто тако у мрак и вратити.
Јован је у наредних месец дана покушавао да, најпре преко америчке амбасаде у Паризу, затим југословенске и француске у Вашингтону, канцеларије за нестала лица Црвеног крста, пронађе Павла Крстика - Обреновића, или његове наследнике; једино што је добио био је допис аминистратора државе Илиноис да за наведено лице не постоје подаци.
Дани су протицали, он се посветио административним пословима око своје пензије, одмах затим и припреми па одласку на тромесечно лечење у бању Сен Мало, тако да је пакет Симовића - Вулевића остао заборављен у кутији за ципеле у гардеробном ормару његове спаваће собе.
25.5. 1988. Београд
Пакујући гардеробу за одлазак на сахрану брата Александра, у Београд, Јован је редом подизао поклопце кутија испуњених мирисима неношених кожних ципела. Када је с полице повукао последњу, најтежу, отуд је на под испао увезани пакет са Симовићевим документима.
Понео га је са собом у Србију и у последњем моменту, пред сам повратак, успео да га однесе у пријемно одељење Музеја народа Југославије, на Тргу Маркса и Енгелса, и кроз полукружни отвор у мутноме стаклу шалтера преда незаинтересованом службенику, објаснивши да су унутра важни подаци о наследницима династије Обреновић.
Архивар, човек који је морао одавно бити у пензији, пружио је Капларевићу испечатирани реверс о преузетом материјалу: пакету непознатог садржаја, димензија тридесет три пута двадесет шест и дебљине деветнаест сантиметара, увијеном у браон пак папир и увезаном поштанским канапом. Примљени предмет положен је међу тврде картонске корице, заведен под бројем 1988/63/239580 и описан са "Обреновац, деветнаести век".
После неколико месеци лежања на столу стално одсутног историчара-истражитеља, пакет је враћен у експедицију, а одатле послат у магацин број седам и архивиран на највишу преграду друге сталаже десно до улаза, на трећој подрумској етажи музеја." (Одломак из књиге "Чувари тајне Обреновића")
И поред упутстава нико још није утврдио да ли је Бранко Чанковић (можда унук свога у Доњем Градецу устрељеног деде имењака?...) написао фикцију или оставио сигуран траг историчарима!?!
0 Коментари