КАКО ИЗГЛЕДА ПРАВА РЕДАКЦИЈА
Свратила сам ових дана, случајно, у једну београдску редакцију.
Дугачким ходницима, затрпаним пакетима ремитенде, уз чкиљаво осветљење, нагвирим у неруедну кухињицу - служи, као и свугде где се даноноћно ради, да се на брзину, у полуопраној џезви од кило скува кафа, која ће се за окрепу доливати дуго пошто се охлади.
Стресем се од сећања на некадашње ватре, док су се чекале хронике, трчало у деск са изменама и ванредним вестима за насловну ("пада прелом"!) - кад се још дежурало до пред слање припреме у прелом, па штампу. Ништа некада није било тешко!
Улазим, коначно, у мрачну и полуосветљену собу.
Као у добра стара времена горе све лампе и зврје масне и прашњаве слушалице усијаних црвених и наранџастих "ЕИ" телефона.
На столовима на брзину отварана пошта - међу писмима, што материјали за нове бројеве, што похвале и покуде.
А у столицама, готово невидљиви испод брда деархивираних бројева који служе као подсетници, три новинара. Неугледни, као да су заборавили на сан у кућном кревету, они трче са свог места на догађаје, код саговорника на уговорене сусрете по кафанама, радним местима или у њихове домове где их чека доказна папирологија. Вероватно, помислим, и спавају овде, у столицама са спљоштеним и усијаним сунђерима од дугог седења над текстом.
Прилазим задриглом човеку, кога нисам видела најмање двадесет година, уколико добро бројим.
- Да ли се ви мене сећате?- просто питам.
- Како да не! Да ли сте још у....? - одговара ми питањем некадашњи уредник. Било је, на жалост, на кратко, отишла сам на боље, у сањану "Политику". Остао ми је у сећању како изузетно лепо васпитан човек, који је своје сараднике и онда ословљавао са "ви", називао добро јутро и стрпљиво слушао предлоге тема за нови број које смо му пријављивали, дајући драгоцене сугестије. Никада без наше сагласности није интервенисао у тексту. Плаћао нас је колико се могло и редовно.
Од многих, њега ми је баш било драго да видим.
Општа питања - време је учинило своје, али свест да сваки одговор памти, као што и прати где му завршавају колеге, те је тако и без контакта са мном знао где радим (скидам капу).
Као сваки прави уредник, нема много времена. Извињава се и враћа на свој посао, тексту, осветљен јаком лампом.
О њему сам слушала свакојаке приче и сматрала га и сама, без сопственог искуства, помало Дон Кихотом. Штампа је у то време била пуна написа о томе како је од мафијаша или ДБ добио батине и о његовим повредама и хапшењима. Веровала сам да је више у истражном затвору него на слободи.
Онда се појавио код нас као уредник. Нисмо знали шта нас чека, али нисмо имали ни права да звоцамо - власник је тако одлучио. Показао се као изванредан човек за сарадњу, драгоцен за учење на сопственом примеру, несутрашив, бритак и јасан. Не знајући како да изађу с њим на крај - непријатеље је, као и сваки прави новинар, само умножавао - лансирали су причу о њему као о некоме ко додаје, конструише догађаје. На срећу, и за то сам добила прилику за проверу. Одлично памтим саговопнике који су документовано доносили своје приче и колико их је, до свитања проверавао - на памет му није падало да употреби ишта "лабаво", што му се касније могло спочитовати. Знао је да седне на кафу с нама и пропитује нас за мишљење - како други мисле, могу ли стручно да дају свој суд, колико нешто што му је задавало главобоље "стоји". Учио је и нас да на брзамо, не летимо, не навлачимо на себе грех неистине или полуистине и како да се заштитимо од одговорности за преношење туђе изјаве - свему ономе чега данас нема ни на Одсеку за новинарство Факултета политичких наука, а некмоли у пракси.
Опхрвана успоменама у овом светилишту новинарства, које, очигледно, једва опстаје, које се жртвује као позвање за истину и то ону довољно ужасну (у сваком погледу) да подсећа на научну фантастику, те од ње зазаиру и читаоци, уморни од довољно страшне стварности у којој живе, готово се инстинктивно повлачим, остваљајући их да у свом свету, сва тројица, неуморно понављају своју молитву: "Истина ће спасити свет....Истина ће спасити свет..."
Стресем се од сећања на некадашње ватре, док су се чекале хронике, трчало у деск са изменама и ванредним вестима за насловну ("пада прелом"!) - кад се још дежурало до пред слање припреме у прелом, па штампу. Ништа некада није било тешко!
Улазим, коначно, у мрачну и полуосветљену собу.
Као у добра стара времена горе све лампе и зврје масне и прашњаве слушалице усијаних црвених и наранџастих "ЕИ" телефона.
На столовима на брзину отварана пошта - међу писмима, што материјали за нове бројеве, што похвале и покуде.
Прилазим задриглом човеку, кога нисам видела најмање двадесет година, уколико добро бројим.
- Да ли се ви мене сећате?- просто питам.
- Како да не! Да ли сте још у....? - одговара ми питањем некадашњи уредник. Било је, на жалост, на кратко, отишла сам на боље, у сањану "Политику". Остао ми је у сећању како изузетно лепо васпитан човек, који је своје сараднике и онда ословљавао са "ви", називао добро јутро и стрпљиво слушао предлоге тема за нови број које смо му пријављивали, дајући драгоцене сугестије. Никада без наше сагласности није интервенисао у тексту. Плаћао нас је колико се могло и редовно.
Општа питања - време је учинило своје, али свест да сваки одговор памти, као што и прати где му завршавају колеге, те је тако и без контакта са мном знао где радим (скидам капу).
Као сваки прави уредник, нема много времена. Извињава се и враћа на свој посао, тексту, осветљен јаком лампом.
О њему сам слушала свакојаке приче и сматрала га и сама, без сопственог искуства, помало Дон Кихотом. Штампа је у то време била пуна написа о томе како је од мафијаша или ДБ добио батине и о његовим повредама и хапшењима. Веровала сам да је више у истражном затвору него на слободи.
Онда се појавио код нас као уредник. Нисмо знали шта нас чека, али нисмо имали ни права да звоцамо - власник је тако одлучио. Показао се као изванредан човек за сарадњу, драгоцен за учење на сопственом примеру, несутрашив, бритак и јасан. Не знајући како да изађу с њим на крај - непријатеље је, као и сваки прави новинар, само умножавао - лансирали су причу о њему као о некоме ко додаје, конструише догађаје. На срећу, и за то сам добила прилику за проверу. Одлично памтим саговопнике који су документовано доносили своје приче и колико их је, до свитања проверавао - на памет му није падало да употреби ишта "лабаво", што му се касније могло спочитовати. Знао је да седне на кафу с нама и пропитује нас за мишљење - како други мисле, могу ли стручно да дају свој суд, колико нешто што му је задавало главобоље "стоји". Учио је и нас да на брзамо, не летимо, не навлачимо на себе грех неистине или полуистине и како да се заштитимо од одговорности за преношење туђе изјаве - свему ономе чега данас нема ни на Одсеку за новинарство Факултета политичких наука, а некмоли у пракси.
Опхрвана успоменама у овом светилишту новинарства, које, очигледно, једва опстаје, које се жртвује као позвање за истину и то ону довољно ужасну (у сваком погледу) да подсећа на научну фантастику, те од ње зазаиру и читаоци, уморни од довољно страшне стварности у којој живе, готово се инстинктивно повлачим, остваљајући их да у свом свету, сва тројица, неуморно понављају своју молитву: "Истина ће спасити свет....Истина ће спасити свет..."
0 Коментари