МАГИЈА НОЋИ

Сасвим посебан сој људи чине ноћобдије.

Волим их. Та сам.
Шта све човек може....
Ноћ нема граница. Ноћу све добија своју димензију.
Навуче се човек док је још млад. Тако сам књиге размештала за испит око 11 увече - кад остали спавају, ја почињем. Мало учења, мало разгледања кроз прозор. Тако до данас.
И - ноћобдије се знају. Прате. Упознају. Познају своје навике. Живе у свом свету. У својој магији. Не траће време.
Они су од оне сорте којој за будност треба тек да мало прилегну. Као Балзак, рецимо, Тесла, или, кажу, Мадона. Не знам шта она ту тражи, или се варам, или је то, можда, маркетинг?
Невероватно је шта све ноћ даје стварима које су по дану сасвим другачије.
Волим тај осећај бдења.
Волим ту илузију, дежурство над миром осталих. И волим тај мир, свеопшту тишину, ремећену тек покојом гужвом неке младе, пијане гомиле која се, одоцнела, враћа кући.
И, наравно, ноћобдије тону у мртве снове. Имају све против буђења и дана, "нормалног" поретка ствари.
Дању функционишу с пола снаге.
Њихови мотори се загревају како ноћ одмиче.
Уосталом, то је лако проверити, све велике ствари настале су ноћу (па и деца) - док су остали траћили време на спавање.