КОНКОРДАТ-ЈУДИН ПОЉУБАЦ
ВАТИКАН НА ТРОНУ СВЕТОГА САВЕ
Неколико речи унапред
„Срби мој народ, Христови су, а не папини"
Ове премудре речи нашег светитеља упућене васцелом народу србском давне 1221. године на Жичком сабору, биле су и остале не само поука и завет нашем роду, већ и јавно упозорење непријатељима Христовим, папи и Латинима, да се заједно са својом опаком јереси клоне србске државе и србског народа. Овако оштар и бескомпромисан став светитеља према вековним непријатељима папистима, није био само плод познања и искуства о опасности коју носе са собом као јеретици и непријатељи православља, него су у исти мах ово биле и пророчке речи премудрости Божије, јер управо данас у наше време оне доживљавају потпуно негативно отелотворење.
Сагледавајући историју србског народа видећемо да је и кроз ране векове свога постојања православна србска држава трпела непрекидне притиске од стране Ватикана и папе. Познати су историјски подаци, да је још у време Светог Саве - Ватикан вршио утицај на Балкану, те је и сам отац светитеља Саве - Немања (Свети Симеон Мироточиви) још као дете био крштен латинским обредом крштења, па га је светитељ касније крстио и миропомазао као православног. Помиње се и податак да је по повратку из Никеје и добијања аутокефалности Србске цркве, сам Свети Сава свога брата Стефана крунисао за цара по православном обреду у манастиру Жичи 1221. године, одбијајући и презирући тако претходни братов захтев од римског папе за добијање царске круне. Наши каснији владари такоће су се борили против ове опаке јереси. Тако је нпр. наш краљ Милутин учествовао у борби и поразио Михаила Палелолога - који је у то време примио безбожну унију са Латинима, и који је хтео да латинску погубну јерес наметне и другим државама тог времена. У самом Законику цара Душана посебно је познат део који се односи на деловање „латинских жупника" који би били подвргавани тешким казнама ако би било кога православног преобратили у католика. Последњи владар слободне србске државе, деспот Ђураћ Бранковић, одбио је да пошаље своје представнике на саборе у Фиренци и Ферари поводом потписивања уније са Латинима, а на којима је непоколебљиво и храбро веру православну бранио и одбранио сам свети Марко Ефески. Разлог зашто је деспот Ђураћ Бранковић одбио безбожну унију је како каже, што је као стари сусед лукавих Латина, стекао добро познање о њима и схватио да од сједињења у Истини неће бити ништа. А када су му Латини понудили помоћ у одбрани од Турака, с тим да заузврат прими папску веру, деспот је одговорио да га народ сматра несрећним али мудрим човеком; а када би урадио то што траже Латини и примио туђу веру, сматрали би га несрећним лудаком.
Овакве и сличне изјаве наших великана и бораца за очување вере православне, данас су нажалост тако ретке или су потпуно нестале, чак су ишчезле и на светосавском трону одакле би требало да непрестано звоне и упозоравају верни народ.
1. Покушај наметања Конкордата
„Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока, они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којим они теже хиљадама година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад је њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши главни Немањићи на челу са Светим Савом."
(Патријарх-мученик Варнава, из Посланице проклетства)
У намери да вам предочимо суштину историје пада СПЦ одабрали смо да почетак нашег излагања буде везан за појаву Конкордата у Србији у прошлом веку. Иако је апостасија (отпадништво) од православља кренула сигурно много раније, ипак је појава Конкордата тридесетих година прошлог века био један од снажнијих удара који је битно утицао на стабилност саме СПЦ. Но покушај његовог увоћења није био само испит за Светосавску цркву, већ је представљао много већи испит за тадашњу Србску државу и њене државне органе. Они су се у самом процеса увоћења Конкордата, који је трајао скоро петнаест година показали као врло незрели, корумпирани и богоодступнички. Вероватно је то био испит Богом дан, којим је и цео народ србски стављен на пробу исповедништва православне и светосавске вере. Тај испит је можемо слободно рећи, једва положио и то захваљујући милости Божијој и великанима Православне цркве какви су били тада на челу СПЦ: патријарха - мученика Варнаве Ристића, епископа светог, светомученика Николаја Велимировића, митрополита Гаврила Дожића, епископа Иринеја Ћирића итд. Но као што је лошем темељу и надградња лоша, тако и лошем духовном стању аристократије и власти и већем делу верног народа србског, није помогло ни велико исповедништво, ни одбрана Цркве ових великана. Чак и поједина њихова страдања нису могла зауставити гнев Божији - Други светски рат и комунизам, који су дошли као последица свега овога.
Треба напоменути да је зло семе Конкордата било послано и посејано од стране вековних непријатеља православља и србског народа и то црног поглавара црне интернационале и његове језуитске војске, како је тада сам патријарх србски Варнава називао папу, римокатоличку веру и њене вернике. Ватикан је и овде као и много пута пре тога показао своје право јеретичко и сатанско лице, кроз разне видове сплеткарења, интрига и корупције, како би остварио своје вековне претензије - освајање и господарење православним Балканом.
1.1. Ватиканска селекција и начин наметања Конкордата
Конкордат је био само један у низу вековних покушаја да се оствари овај гнусни план Ватикана, који је за ову прилику пажљиво изабрао начин и личности преко којих би требало да загосподари. Избор је пао ни мање ни више, него на председника тадашње владе Милана Стојадиновића, који у то време није крио своју наклоност према тада већ фашистичкој Немачкој и Италији. Говорећи о Стојадиновићевој политичкој оријентацији у том периоду, Родољуб Чолаковић је рекао: „Да би одржао равнотежу у односу према другом европском партнеру Осовине, фашистичкој Италији - Стојадиновић је пошао на склапање Конкордата, по коме је католичка црква добила у Југославији такве повластице каква није имала ни једна верска заједница". Да је било обостраног интереса измећу папе и Ватикана са једне стране и владе Стојадиновића - Корошца - Спаха са друге говори нам др Драгослав Смиљанић, лекар и политичар. У то време др Смиљанић је припадао Удруженој опозицији и самог Стојадиновића је оцењивао као берзијанца и хазардера. У својим необјављеним списима о Конкордатској кризи каже: „Он је одмах прорачунао да ће усвајањем Конкордата постићи свој циљ и придобити католичку цркву као предводника пет милиона Хрвата католика. Тиме је мислио да искључи непомирљиву Хрватску сељачку странку са Мачеком на челу и помоћу католичке цркве реши две ствари: хрватско питање и појачање домаћем фашизму".
Уловљен у вешту замку прастаре лисице папе и Ватикана, Стојадиновић неуморно ради на успостављању Конкордата пратећи и чекајући праву прилику да га и званично спроведе кроз скупштинску процедуру. О самом начину припреме терена за будуће усвајање овог безаконог акта Конкордата, Стојадиновић се служио свиме и свачиме:
„Описујући конкордатску кризу, Стојадиновић каже да се у прво време нико није супротстављао Конкордату. И пошто ништа „није наговештавало буру која је доцније настала", нови премијер је био уверен да ће се уговор са Ватиканом закључити без икаквих сметњи. Њега је то уверење држало и касније, када је после непуне две године већ потписани Конкордат упућен Народној скутпштини на ратификацију. Упозорен у једном тренутку, од свог брата, да ће га опозиција „сачекати" на том питању, он је самоуверено одговорио да ће Конкордат проћи кроз Скупштину „као писмо на пошти".
Стојадиновићева сигурност темељила се на обимним припремама извршеним у вези са Конкордатом. Свуда где је постојала потенцијална могућност да се пружи отпор Конкордату, Стојадиновић се постарао да обезбеди људе на чију подршку може рачунати. Поред знатног броја новинара и листова који су били у служби или под контролом владајуће странке Југословенске радикалне заједнице, и који су подржавали њене акције, Стојадиновић је главну пажњу усмерио на Народну скупштину и њен Одбор за Kонкордат. Да би постигао да Конкордат успешно прескочи прву препону на свом путу до ратификације, он се постарао да састав тог Одбора буде гаранција успеха. Као што је и сама тадашња Скупштина, у којој је Стојадиновић стварао већину „присиљавањем и куповањем посланика", била инструмент режима, тако је и већина њених тела служила истом циљу"3. Из овога је сасвим јасно да лукави Латини нису случајно одабрали баш Стојадиновића и његову владу да њима повере свој адски план увођења Конкордата, јер су у многоме познавали нарав, способност, поштење и стање сваког појединца и сходно томе тако су и поступали.
1.2. Одредбе Конкордата и прве реакције СПЦ
Иако се Конкордат појавио врло рано негде око 1922. године, тек је 25.07.1935. г. дошло до његовог званичног потписивања измећу министра правде др Ауера, иначе католика из Сиска, као представника Краљевске владе Југославије и папе у Риму. Сам докуменат је давао велика права католичкој цркви, каква нигде у свету није имала. Погледајмо само неколицину спорних одредби и чланова датих нам кроз тумачења тадашњих угледних правника и функционера:
„Расправе о Конкордату нису се више могле задржати у стручним круговима. Појавиле су се и брошуре намењене широј јавности. Стручна анализа Конкордата објављена је и у једној свесци библиотеке Политика и друштво. Аутор ове анализе, која је носила наслов: Пред Конкордатом, био је др Михаило Илић, професор Правног факултета у Београду.
На основу порећења са одредбама Устава о верским слободама и конкордатима које су поједине државе закључиле са Ватиканом, он је дао стручну оцену спорних чланова. Већина примедаба тицала се повластица које је Конкордат гарантовао католичкој цркви у Југославији.
У члану VII, на пример, поред осталих привилегија предвиђено је било да се од свештеника не могу захтевати обавештења о лицима или о стварима која су они могли сазнати вршећи своје духовничке службе, иако су о томе постојали прописи у граћанском и кривичном поступку. „Јасно је, дакле", тврдио је аутор ове анализе, „да и сама римокатоличка црква сматра да јој Конкордат пружа више него унутрашњи закон и да се онда самим склапањем Конкордата прави разлика мећу црквама у корист римокатоличке цркве. Што се, ипак, томе приступило, постоје свакако какви крупни разлози опортунитета који су претегли у том правцу."
ПАТРИЈАРХ ВАРНАВА-МУЧЕНИК И ИСПОВЕДНИК ПРАВОСЛАВЉА
Према оцени професора Сергија Тројицког, који је у посебној боршури анализирао предложени пројекат Конкордата, одредбе члана VII и неке друге, обавезивале су југословенску државу да усвоји римокатолички Кодекс који би, ако би се усвојио, добио својство другог устава.
Најоштрија примедба односила се на члан по коме би католичка црква имала „пуно право да слободно и јавно врши своју мисију у Краљевини Југославији.
СВЕЧАНА АКАДEМИЈА
Та одредба, вероватио због термина „мисија" , највише је узбудила духове из антиконкордатског табора. У другим конкордатима се то питање решавало констатацијом да ће се католичка вероисповест моћи слободно и јавно исповедати. „Ако се у предложеном пројекту хтело нешто више од тога", писао је професор Илић ,,а да то упућује напуштање старе формуле и употреба израза мисија - онда горња одредба није могла наћи места у Конкордату. Пре свега што се она може протумачити у том смислу да се наша држава њоме карактерише као непросвећена, а затим и стога што је непогодна за утврћивање верског мира који представља важан државни интерес".
Свечана академија
Професор Тројицки је тврдио да је пројект Конкордата дао католичкој цркви мисионарски карактер, као да је Југославија непросвећена незнабожачка земља.
Признавање повлашћеног положаја католичке цркве уочено је и у члану Конкордата којим је било предвићено да ће „брак склопљен у католичкој цркви у складу с одредбама канонског права, чак и у случају мешовите вере, имати, самим тим, граћанска дејства". Према мишљењу др Илића, тим чланом се за све грађане који се венчавају у католичкој цркви чини беспредметним евентуално завоћење обавезног грађанског брака, јер би им само венчање у католичкој цркви обезбеђивало грађанско дејство.
У истом члану налазила се још једна спорна одредба: „У случајевима мешовитих бракова, грађанске власти ће учинити да се на захтев „увређене католичке стране", поштује јемство дато од стране супружника, да ће сви синови и кћери, без изузетка, бити одгојени у католичкој вери. Циљ обавезивања државе да се постара за поштовање претходно датог јемства од некатоличке стране, био је да се оно што се не чини непосредно постигне на посредан начин".
Озбиљне критике упућиване су и због тога што је Конкордат католичкој цркви признавао „пуну слободу да оснива удружења католичке акције и да њима управља". Задатак тих друштава, како је стајало у предлогу, био је „да изван и изнад сваке партијске политике, унапређују верски и морални живот под непосредном зависношћу и одговорношћу католичке хијерархије". Коментаришући ту одредбу, професор Илић је тврдио:
„Немогуће је пронаћи разлог због којега би удружењима ове врсте, и никоме другом, била призната слобода да раде на унапређивању моралног живота".
Након сазнања да је до потписивања документа Конкордата ипак дошло у Риму, Свети Архијерејски Синод, Стојадиновићу и влади упућује писмену представку са детаљно изложеним примедбама на Конкордат у чијем се закључку каже следеће:
„Јерарси православне Цркве увек су строго чували и увек ће чувати своје обавезе према држави, али исто тако они морају да чувају и своје обавезе према Цркви, коју они представљају. Свесни тога да Црква и држава потичу из једног истог извора - воље Божје - и да и једна и друга морају радити за добро народа у пуној сагласности, они ће до краја савесно и свето вршити ту своју дужност без обзира на последице, које би могле наступити за њих лично. Према томе, они знају и то, да ако неки државни закон крњи божански закон Цркве, такав закон не може бити израз правне, народне и државне воље, него је само последица заблуде и грешака носиоца власти. А да је то тако и у овом случају са оваквим пројектом Конкордата, то јасно и очигледно доказује противуречност његове садржине са основним државним законима, који су обавезни не само за приватна лица, него и за све државне функционере, а првенствено за чланове Краљевске владе и Народног представништва. Због тога представници Србске православне цркве изјављују, да ако пројект Конкордата, овакав какав је, постане закон, они га не могу и неће признати него ће у таквом случају бити приморани својом светом заклетвом и својом светом дужношћу, да се у заједници са својим свештеницима и паством боре свим расположивим средствима против примене таквог закона у нашој отаџбини.
С обзиром на све горе изложено, Свети Архијерјски Сабор има част умолити Краљевску владу да се пројекат Конкордата парафиран 25. VII1935. године у Риму - не озакони".
Стојадиновић и папофили нису равнодушно примили овај акт упозорење СПЦ знајући ауторитет владика и свештенства који су имали код народа. Мећутим притиснути сталним инсистирањем Ватикана, а чији су представници ужурбано већ у новембру 1936 г. посетили владу, Стојадиновић је одмах на следећој првој седници Министара савета одржаној 23. новембра 1936 г. обавестио да је према овлашћењу Краљевског намесништва од 5. новембра исте године, Конкордат упућен Народној скупштини на ратификацију. Политичка клима у Скупштини је мећутим била таква да је Конкордат морао да сачека повољније време.
Митрополит црногорско-приморски др. Гаврило Дожић и епископи Николај Велимировић и Иринеј Ћирић посетили су као званична делегација СПЦ 5. децембра 1936. г. Стојадиновића и обавестили га о ставу највишег црквеног тела према Конкордату. О садржају тога разговора се каже:
„Јавност није знала садржај поруке коју су три архијереја пренела председнику владе, али се претпостављало да сусрет на високом нивоу није био пријатан, јер СПЦ није скривала незадовољство због неких предложених решења и своју одлучност у настојању да се она не прихвате".
Овакав прави пастирски наступ верних православљу архијереја, није могао а да не изазове јавне револте и изливе гнева код јеретика католика, који су свим силама упирали не би ли се увео Конкордат. Многи појединци су у овај пројекат уложили и сав свој политички капитал. Издвајамо реакцију врха католичке цркве у нашој земљи, на тада објављено саопштење са ванредног заседања Архијерејског Сабора 31. децембра 1936. г. у Загребу, где је надбискуп др Бауер рекао следеће:
„Жао ми је што не могу пропустити ову згоду, а да не споменем један жалостан догађај. Конкордат измећу Свете столице и Краљевине Југославије, на коме се радило и расправљало од 1922. г. напокон је потписан 25. јула 1935. г.... Сада, када је објављено да ће Конкордат бити предложен за ратификацију на Скупштини и Сенату, устадоше православни и преузвишени епископи те заузеше непријатељски став против ратификације Конкордата..."7.
Верујемо да је жалост Латина заиста била велика, јер и после 14 година сплеткарења и потајног рада на остварењу гнусног плана, превара још није давала очекивани резултат. Мећутим одступници нису губили наду, те је већ на бискупској конференцији одржаној 8. јануара 1937 г. и поред неслагања неких бискупа закључено и издато следеће саопштење у загребачком „Гласнику СПП" :
„Католички епископат констатира да је Конкордат измећу Свете столице и Краљевине Југославије потписан, те мирно очекује његову ратификацију".
1.3. Посланица „Проклетства" патријарха Варнаве
Након пар дана од ове изјаве са надбискупске конференције у Загребу, тачније 13. јануара 1937. г. уочи прославе српске православне Нове године о Конкордату и свима онима који су учествовали у његовом доношењу јавни суд је изрекао и сам патријарх србски Варнава у Саборној цркви у Београду. Новинска гласила, с обзиром да су била у рукама владајуће структуре, нису објавила нити једно словце из новогодишње посланице патријарха, те је за ширу јавност остала тајна шта је патријарх рекао о Конкордату. Из онога што је рецимо објављено у часопису „Политика" могло се закључити да поглавар СПЦ мирно чека његову ратификацију у Скупштини.
А каква је заправо истина послушајмо од писца књиге, цитирамо: „Свакоме ко је прочитао бар један пасус из беседе, било је јасно зашто су Стојадиновић и Корошец прибегли забрани објављивања новогодишњег говора патријарха Варнаве.
Већ у првој реченици поглавар Српске православне цркве је упозорио вернике да не зна како да им честита Нову годину кад су „мрачни облаци" заклонили југословенско небо. Описујући властодршце као „људе без разума и поштења", који, су „ударили на светосавску православну цркву", Варнава је патетичним гласом упозорио да су „сви редути у овој слободи и слободној држави уништени и предати", и да је дошао ред на последњи бедем, на „свету Српску цркву". Верници којима се Варнава обраћао, нису морали да нагаћају на какву је опасност архипастир српски мислио кад је тако запаљиво говорио.
ПАТРИЈАРХ ВАРНАВА - МУЧЕНИК И ИСПОВЕДНИК ПРАВОСЛАВЉА
„Из сасвим непознатих разлога и ником докучивих узрока", истакао је Варнава, „они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којим они теже хиљадама година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад је њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Светим Савом. Кад је српско царство пало на Косову, и сами Турци су се борили против латинске најезде па Балкан. Знали су Турци лажни карактер те интернационале, па јој нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави, знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, па нису улазили ни у какав компромис с њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле, али су је сматрале за веру и поштовале као веру. Мећутим, на ону црну интернационалу гледали су не као на веру, него као на политику. И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају капије и пуштају је да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Не какви тућинци, но крштени синови Светосавске цркве... Нека је част Турцима и нека је срам таквим православцима и таквим Србима !"
Објашњавајући да се „црним уговором ударају окови на нашу јадну браћу католике у Југославији", који по том уговору „постају бесправни робови једног страног суверена", патријарх Варнава је осудио што римска црквена организација, прво политичка па онда верска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигде у Европи нема и које није имала државна црква у Србији".
Правдајући се што на стање, против кога диже свој глас, није раније указао, патријарх Варнава је наставио да излива свој духовни гнев:
"Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! Не уносимо ми политику у Цркву, него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење... Ко ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савести, ако не из Светосавске цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божијим. Али све сам рачунао као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло прекратити..."8.
Није тешко претпоставити како су ову посланицу проклетства доживели они на чију је адресу била упућена и сасвим је јасно зашто су се Стојадиновић и остатак папистичке владе постарали да ова посланица нигде не буде пуштена у јавност.
Упркос томе истина о издаји православља увоћењењем Конкордата, стизала је до верног народа путем проповеди епископа и свештенства, који су стојећи на амвону и држећи крст у руци изрицали најтеже осуде на рачун оних који су се залагали за Конкордат, описујући то као верску и националну издају. Притисак и незадовољство у народу се подигло до те мере да приликом посете Црној Гори министри и владини народни посланици морали су да беже преобучени због револта народних маса.
1.4. Крвава литија
Кулминација у затегнутости односа измећу световних и духовних власти достиже се када је Конкордат ипак усвојен од стране Скупштине, те му је остала само још једна препрека на путу озакоњења, а то је био Сенат.
КРВАВА ЛИТИЈА НА УЛИЦАМА БЕОГРАДА - БАТИНАЊЕ ВЕРНОГ НАРОДА ОД СТРАНЕ ПОЛИЦИЈЕ
КРВАВА ЛИТИЈА НА УЛИЦАМА БЕОГРАДА
Дана 19. јула 1937. г. након одржаног молебана за здравље патријарха Варнаве, из Саборног храма је је кренула литија са пет владика: митрополитом Доситејом (канонизован 1998. као свештеномученик пострадао од усташа), епископом Симеоном, епископом Платоном (канонизован исто ), епископом Савом (канонизован исто) и епископом Иринејем Ђорђевићем као и мноштвом свештеника и верног народа. У току свог кретања учесници литије су крајње брутално пребијени од стране жандармерије, која је тада, што је врло интересантно, у свом саставу имала искључиво људе католичке вероисповести. Погледајмо како је један од чиновника то описао у свом писму колеги вишем чиновнику који је тих дана био одсутан из Београда:
ПОСЕТА ПРЕТУЧЕНИМ ЕПИСКОПИМА У БОЛНИЦИ
„Приликом литије 19. јула дошло је до тешких инцидената између жандармерије с једне, свештенства и граћана, с друге стране. Наиме, по одслуженом молебствију, свештеници, сврстани, формирали су литију и кренули према Народној банци. При изласку из порте Саборне цркве придружило се и грађанство, доста жена, трговаца, виших чиновника, студената, а било је како чујем и народних посланика и неколицине угледних политичара.
На углу код Народне банке испречио се дубок кордон жандармерије, али свештенство са рипидама, у званичиним одеждама, гурано од народа, који је био иза њих, ишло је напред. Једног тренутка настало је колебање код жандара, били су у недоумици. Тога момента појавио се г. Драган Јовановић, шеф опште полиције и као човек избезумљен почео је да виче: „Удри по њима! Шта чекате?! Удри...!" Наравно да је после овога настало батинање. У првим редовима поворке - био је Симеон, епископ шабачки, у одежди и свим знацима његовог достојанства, држао је златни крст у руци, тада га је ударио један жандарм кундаком у груди, затим је ударен палицом преко крста, којим је хтео да заштити главу и пао после још једног ударца сав раскрвављен на земљу, онесвешћен. Одмах су га свештеници опколили и сместили у кола. Одведен је у Патријаршију и показан успут маси сав огрезао у крви. Можете замислити како је то могло изгледати. Настала је општа туча, летеле су камилавке, цепане одежде, чак је исцепана и изгажена светосавска застава. Да би се бранили од кундачења и батињања, свештеници су употребили рипиде и почели њима ударати по жандармима. Заиста, за двадесети век страшан призор, и мислим у нашој скорашњој историји ни од једног хроничара не забележен.
После ових инцидената, на Патријаршији и на свим црквама у Београду извешане су црне заставе и звона су почела да брује. Свет је узбућен и шире се најфантастичније вести - да су сви употребљени жандарми били католици - како је то нарочито учињено да би се на тај начин осветило православним свештеницима и православљу. Посматрачи ових инцидената тврде да скоро или никад није жандармерија тако бездушно и немилосрдно ударала по граћанству. Мора да је био жалостан призор... Звона брује и даље ...да ли ће их ко чути?"9
Овим безумним потезом папистичка влада Стојадиновића је јасно ставила до знања да је спремна да по сваку цену задржи ватикански курс и да неће презати чак ни да се физички обрачуна са црквом и верницима.
1.5. Тровање и мучеништво патријарха Варнаве
Уочи самог изгласавања Конкордата у Скупштини Краљевине Југославије истицали су и последњи тренуци живота патријарха Варнаве, који се нагло разболео и пао у болесничку постељу. Боловао је врло кратко и убрзо је пронаћен у свом стану мртав неприродног положаја тела и изразу лица који је говорио о великој патњи и боловима у којима је се упокојио. Исте ноћи тело упокојеног патријарха је по наређењу владе балсамовано и није допуштена обдукција ради утврђивања узрока смрти, док о самом току и развоју догађаја те ноћи говори Мирослав Божовић, виши медицински техничар, који је детаље лично чуо од проф. др. Ксенофона Шаховића са Патолошко - анатомског института који је и извршио кобне ноћи балсамовање патријарховог тела, а у којој се каже:
„Сећам се врло добро" - каже Божовић - „да је сутрадан после смрти патријарха Варнаве, у Институт дошао професор Шаховић и испричао како је у току ноћи позван са „највишег места", да са својом екипом дође на Топчидерско брдо да изврши балсамовање патријарха Варнаве. Рекао је да су одмах иза позива стигла кола којима су се он, доцент Игњачев и помоћни радник Мита одвезли у патријархову вилу и тамо у присуству одрећених органа извршили балсамовање Варнавиног тела." Када је један од асистената питао професора да ли су пре балсамовања узели узорак крви, професор је одговорио да то није било могуће, јер су „били присутни други". Али пошто се у то време јавно говорило да је патријарх отрован, неко од присутних се интересовао да ли су се приликом балсамовања могли приметити знаци тровања, професор Шаховић се уздржао од прецизног одговора".
ПАТРИЈАРХ-МУЧЕНИК МРТАВ У ПОСТЕЉИ
- беживотно тело патријарха-мученика Варнаве пронађено у постељи
- беживотно тело патријарха-мученика Варнаве пронађено у постељи
Своје сведочење Божовић завршава мишљењем да професор Шаховић и да је хтео није могао да узме узорак крви, јер је све рађено у присуству полиције. „А сама чињеница да је балсамовање извршено ноћу и по хитном поступку, потврђује до тада јако распрострањено уверење да је Варнави отров подметнуо неко из његове околине. Они који су то иницирали желели су да балсамовањем (убризгавањем веће количине формалина у вене и у стомачну дупљу) онемогуће да се сазна права истина"10.
Иако су се трудили да истрагу онемогуће на свим пољима, па чак манипулисањем са лекарима и њиховим налазима, лажним сведоцима и вештацима, затим манипулацијом информацијама кроз штампу и јавна гласила, Стојадиновић и папофили нису успели да прикрију истину. Ту необориву истину о тровању патријарха Варнаве дефинитивно је потврдио и сам проф. доктор Шаховић много година касније када је јавно на једном предавању признао многобројним студентима у амфитеатру. Један од лично присутних био је и Милош Ђорђевић, виши медицински техничар из Београда:
„На трећој години медицине седео сам у другом реду амфитеатра Патолошког Института у Београду, када је предавање држао професор. „Овде први пут изјављујем , јер то пре рата нисам смео, да је патријарх Варнава отрован! То знам, јер сам са мојим асистентима обдуковао покојног патријарха Варнаву и неопозиво утврдио да је патријарх Варнава отрован"11.
Дозволите да овде само констатујемо да се стара вековно опробана папска метода тровања, која је скоро увек употребљавана за перфидно ликвидирање православних, није променила. Сетимо се само како су исти Латини отровали православне монахе на „острву Цвећа", потплативши кувара да им стави отров у храну. Принцип и са тровањем самог патријарха је био скоро исти.
1.6. Анатема на издајице православља и пад Конкордата
Вест о тровању и смрти патријарха Варнаве дефинитивно је уздрмала како црквену тако и политичку јавност. Нико у Србији није могао остати равнодушан према једном таквом догаћају, те је и код многих политичара била уздрмана савест, што је за резултат имало одбијање Конкордата од стране Сената. Напокон је била згажена ватиканска змија и то ничим другим до милошћу Божијом и мученичком смрћу патријарха.
Пре тога треба навести став и одлуку Србске цркве коју је она била донела већ истог дана 19. јула 1937. г. када се догодила „крвава литија". На ванредној седници Св.Арх.Сабора је донета одлука о искључењу из цркве (анатема), свих политичара, министара и посланика православне вере који су гласали за Конкордат. Погледајмо један извод из упуства о једнобразној примени санкција према издајицама посланог свим архијерејима од стране Синода, а које каже:
„Тај став конкретизован је одлуком Светог архијерејског сабора 13.јуна 1937, године, којом је Свети синод овлашћен да изради и „епархијским архијерејима достави генерално упутство ради једнообразности у поступању према свима онима који буду ма којим начином доприпосили да се пројект Конкордата озакони и примењује".
Упутство које је на основи те и ранијих одлука Архијерејског сабора израдио Синод и упутио архијерејима Србске православне цркве, гласило је:
1. Да надлежни епархијски архијереј сваког народног посланика или сенатора, који је свештеничко лице, па буде гласао за озакоњење пројектованог Конкордата при решавању о томе у Народној скупштини и сенату одмах:
а) стави под забрану свештеног дејства и
б) нареди подручном црквеном суду, да се против таквог свештеничког лица поведе редовни судски поступак.
2. Да надлежни епархијски архијереј, сваког народног посланика и сенатора православне вере, који буде гласао за Конкордат и тиме се огреши о православно црквено учење и црквену дисциплину:
а) одмах лишити свих права и почасти у нашој Цркви, и
б) изда нарећење подручном свештенству да ниједно свештено лице, под ма којим изговором и ради ма ког црквеног обредног или приватног посла не може улазити у дом дотичног посланика или сенатора без нарочите писмене дозволе и благослава надлежног архијереја.
Ове се одлуке архијерејске власти, као извршне, имају у најкраћем року јавно прочитати вернима после прве ванредне свете литургије у свим храмовима у епархији, а нарочито на оној територији (односно срезу) на којој је дотични посланик или сенатор изабран".
Свети синод је у овом упутству изразио једногласно мишљење и препоруку г.,г. епархијским архијерејима, да одмах по сазнању да је Конкордат изгласан, ако се то догоди, нареди да све цркве и манастири истакну црну заставу на храмовима, и да је на храму држе 15 дана од дана евентуалног изгласавања Конкордата".
Из одлука објављених у „Гласнику Србске православне цркве" види се да су закључци руководства Србске православне цркве стриктно спровођени. На заседању Светог архијерејског сабора 1. августа 1937, представник Светог синода је званично обавестио највиши црквени орган који су министри и народни посланици „радили на спровоћењу Конкордата, аиу Народној скупштини дана 23. јула т. г. гласали за поменути законски предлог о Конкордату и тиме се огрешили о Србску православну цркву", па је митрополит Доситеј, заменик Патријарха и администратор Архиепископије београдско - карловачке одлучио да се: „Др Милан Стојадиновић, министар спољних послова и председник краљевске владе, из Београда и још осам министара православне вероисповести предаду Црквеном суду Архиепископије београдско-карловачке, с тим да се именованима, до решења црквеног суда, ускраћују све црквене почасти".
Истом одлуком, због исте кривице и истом суду предати су Стеван Ћирић, председпик Народне скупштине, и шест посланика православне вере са територије београдско - карловачке архиепископије.
Међутим, санкција према „јеретицима" тиме није окончана. Колико год је сама одлука о предавању „виновника" надлежном суду била оштра и непријатна, за оне на које се односила још је непријатнија била препорука како одлуку треба обнародовати и спровести:
„Истовремено одрећујемо да надлежни свештеник не може улазити у кућу напред именованих ради вршења свештених радњи без нашег нарочитог претходног одобрења. Ова се наша одлука има јавно прочитати вернима после прве наредне свете литургије, у свима црквама Архиепископије београдско - карловачке и учинити све што је потребно да у цркви тада буде што више парохијана".
У образложењу се, такође, препоручује да не само свештенство избегава додир са кажњеним лицима „него се трудити да и верни заузму исти став према њима". На крају је изражено уверење да ће свештенство дата упутства схватити „као своју највећу и свету дужност"12.
Ево пред нама правог исповедања вере и правог Светоотачког става према јересима и јеретицима, а поврх свега ево правог пастирског старања за верно стадо које јесте суштински разлог и обавеза епископа Цркве Христове.
___
Ово је само почетак Поглавља Г
ВАТИКАН НА ТРОНУ СВЕТОГА САВЕ
из вредне књиге "Јудин пољубац"
- на крају овог Г Поглавља вас чека и овакав закључак, а зашто баш овакав, и то ћете сами да откријете кад прочитате цело Поглавље.
Ко буде паписте признао за браћу у Христу, одрећи ће се Светих Мученика и Исповедника вере Божје, и стаће на страну јеретика и богохулника. С друге стране, ово ћемо рећи по цену да нас сматрају „фанатицима", православни екуменисти су у овом тренутку и заувек највећи непријатељи свих инославних: уместо да им проповедају Христа Распетога и Васкрслога, и тако их спасавају из канџи демонских (а сваком јересју, кажу Оци, руководи један демон), они их чешу по ушима, успављују им савест и бацају у наручје вечној смрти. Једини прави пријатељи инославних су они који их воле нудећи им Истину Православља, они који их позивају да се од Велијара окрену богочовеку Христу. Сваки други пут води у пропаст."
ИЗАЂИ, ДАКЛЕ НАРОДЕ СРБСКИ, ДОК НЕ БУДЕ КАСНО !
КРАЈ И БОГУ СЛАВА!
0 Коментари