ZA OČAJNE DOMAĆICE
Koliko ste puta, natovareni, zastali ispred vrata stana i poradovali se, dok ste tražili ključ što nikoga nema?
Koliko god umorne, srce bi vam zadrhtalo od tišine u vašem rođenom stanu, u kojem, najednom, nema rasprave, "jevrejske himne" (to je ono kad se iz dve i više soba pomeša muzika), užurbanog spremanja, dovikivanja, televizijskih vesti začinjenih komentarima ukućana.
Ne palite televizor. Ne pada vam na pamet.
Sednete, spustite kese da slobodno stoje nasred sobe. Zapalite cigaru, natočite sebi piće, pristavite kafu - sa sobom kao najrođenijim. Jer, neće ovaj čas blaženstva dugo trajati.
Možete ostati i raskomoćeni s nogama podignutim na stolicama, dok srčete nes ili kapućino sve uglas. Vi, koje se ne čujete žive dok svi ostali huje i žure i gube živce jer ne znaju gde im je ono što vi, ne okrećući se, potrefite rukom i nepogrešivo locirate, ali džaba reči - morate ustati da im dohvatite i nađete, jer oni i ono što će im izbiti oči ne vide.
I tada, dok odmarate sami i u mukloj tišini koja isceljuje, vi znate da vam se vraća sva posustala snaga i da ćete do kraja dana stići sve planirano da uradite. Jer ste na onaj jedan dragoceni časak imali najbolje društvo samo za sebe - vas same.
Društvo koje vas (jedino) razume, koje vam se ne podsmeva (kao deca), koje vas bodri i govori vam da se ne date i ne predajete najbrojnijoj ženskoj vrsti srednjih i starijih godina, živih sahranjenih u gnoju sopstvenog beznađa - kućnim "ludim Nastama" koje se kao automati kreću od nenameštenih kreveta do autobusa, kancelarije, pijace i dućana, sasvim utihli i brižni za sve, između pidžame, kućne haljine i prikladne garderobe "za posao", između papuča i varijacija na espadrile.
Između jutarnje kafe, nezaboravljenog džeparca i bakaluka, od zaprške, podgrevanja, salate, postavljanja, rasklanjanja...do sudova, krivi za sve što fali i nikad, nikad pravi za sve što imaju, u mrakovima u koje ste samovoljno uletele sa prvom centrifugom ošamućene, posle sve izgubljenije, do obnevidelosti.
Drage moje očajne domaćice, ne znaju oni tajne vas dve najbolje drugarice u kojima im sve vraćate milo za drago, svesne u šta ste upletene. U kojima se vi njima smejete, jer vaše dužnosti odmiču i nisu vam teške. A i pored njih ste u stanju da ovako punim plućima i zažagrenih očiju usisate to malo samo svog vremena, koje vas regeneriše, koje vam govori da ste vi vi, kakvi ste da ste, da znate da se smejete i obradujete, da ste živi, toliko živi da vam ne treba niko i prija samo tišina.
I ne odajte im tajnu svog zagonetnog mira nikada.
Čuvajte taj dragoceni trenutak između poklopljenih školskih smena svoje dece i muževljevog odsustva. Možda bi, da znaju šta ste radile i koliko vam je bilo lepo, pokušali da vam otmu i taj samo vaš trenutak nekim Pepeljuginim poslom.
Pamet u glavu, nikome ni reči!
Ne palite televizor. Ne pada vam na pamet.
Sednete, spustite kese da slobodno stoje nasred sobe. Zapalite cigaru, natočite sebi piće, pristavite kafu - sa sobom kao najrođenijim. Jer, neće ovaj čas blaženstva dugo trajati.
Možete ostati i raskomoćeni s nogama podignutim na stolicama, dok srčete nes ili kapućino sve uglas. Vi, koje se ne čujete žive dok svi ostali huje i žure i gube živce jer ne znaju gde im je ono što vi, ne okrećući se, potrefite rukom i nepogrešivo locirate, ali džaba reči - morate ustati da im dohvatite i nađete, jer oni i ono što će im izbiti oči ne vide.
Društvo koje vas (jedino) razume, koje vam se ne podsmeva (kao deca), koje vas bodri i govori vam da se ne date i ne predajete najbrojnijoj ženskoj vrsti srednjih i starijih godina, živih sahranjenih u gnoju sopstvenog beznađa - kućnim "ludim Nastama" koje se kao automati kreću od nenameštenih kreveta do autobusa, kancelarije, pijace i dućana, sasvim utihli i brižni za sve, između pidžame, kućne haljine i prikladne garderobe "za posao", između papuča i varijacija na espadrile.
Između jutarnje kafe, nezaboravljenog džeparca i bakaluka, od zaprške, podgrevanja, salate, postavljanja, rasklanjanja...do sudova, krivi za sve što fali i nikad, nikad pravi za sve što imaju, u mrakovima u koje ste samovoljno uletele sa prvom centrifugom ošamućene, posle sve izgubljenije, do obnevidelosti.
I ne odajte im tajnu svog zagonetnog mira nikada.
Čuvajte taj dragoceni trenutak između poklopljenih školskih smena svoje dece i muževljevog odsustva. Možda bi, da znaju šta ste radile i koliko vam je bilo lepo, pokušali da vam otmu i taj samo vaš trenutak nekim Pepeljuginim poslom.
Pamet u glavu, nikome ni reči!
0 Коментари