ZAŠTO DA RODITELJ NE BUDE I HRANITELJ?

Opšta inertnost u društvu u praksi, voluntaristička zakonska regulativa, koja neretko određenu materiju uređuje na apsurdan način, kao i mnoštvo "nuspojava" koje se teško mogu predvideti dok se ne dogode, nedostatak prevencije, planiranja i postavljanja ciljeva može da opiše gotovo svaku sferu našeg života, prepuštenog manje - više paragrafima i još komplikovanijim tumačenjima. Opis opšte konfuzije koja se iz mandata u mandat samo prepisuje, pa čak i pogoršava, posebno važi za mnoga rešenja u socijali.

Sa teškim bremenom narastajućeg siromaštva sistem koji se sve više oslanja na restirikcije i uslovaljavanja državne podrške i pomoći, posrće pred našim očima.
Trom sistem i nemotivsanost izvršilaca da sprovedu reviziju korisnika prava, kao i svugde sklonost korupciji(u najširem smislu te reči) i "previdima" čije epiloge svakodnevno pratimo u crnim i manje crnim hronikama, kao da nisu dovoljne da upozore na više činjenica: recimo, da se negde potkrada sistemska greška u svrsi postojanja državne potpore, duboke birokratizovanosti ovog dela aparata (gde mu mesto nije) i, shodno ustrojstvu same države, u najmanju ruku sporna orijentacija - ka preživljavanju ili nestanku nacije.
Sve ove nedoumice koje traju već 15 godina sa tendencijom daljeg pogoršanja, generišu samo nove probleme.

Opšte priče potkrepljuje surova realnost.
Jedna od tema ovog teksta je i problem materijalne podrške porodice upoređen sa institutom hraniteljstva.(Cilj, naravno, nije da se jedno pogorša na uštrb drugog, već naprotiv da se usklade .)
Dok socijalno ugrožena višečlana porodica ima pravo, prema vrsti i stepenu ugroženosti na materijalno obezbeđenje i dečji dodatak dok su deca maloletna, nadoknadu za tuđu negu i pomoć u slučaju bolesti za koju se odobrava, dodatak za lečenje i jednokratni iznos godišnje u slučaju vanrednih okolnosti - sve u iznosima sa kojima je teško skrpiti egzistenciju, hraniteljstvo je regulisano na drugačiji, sasvim solidan način, na čemu se može odati priznanje..
Porodica koja konkuriše za hraniteljsku, pored uslova za smeštaj dece mora biti i ekonomski situirana da se "koristoljublje" eliminiše kao motiv. Ako prođe kvalifikacije i obuči se za humanu i tešku ulogu, u društvenom ambijentu koji postaje sve nepovoljniji, hraniteljska porodica je, slobodno se može reći, u poređenju ne samo sa socijalom već i standardom života prosečnog građanina - nesrazmerno motivisana.
Naravno da se ostavljenom, napuštenom, zanemarenom ili zlostavljanom detetu materijalno nikada ne može nadoknaditi nedostatak biološke porodice niti pretrpljeni bol. Koliko se god hraniteljska porodica trudila, ne podrazumeva se da može i ostvariti ovu misiju. Država je, međutim, izuzetno stimuliše za predanu i odgovornu negu, brigu i vaspitanje poverenog deteta: novčano, savetodavno, stručno i edukativno. Preko Centara za smeštaj dece obezbeđen je neprestani nadzor.
Za dete smešteno u hraniteljsku porodicu država isplaćuje 52 odsto prosečne zarade u republici - ovaj iznos se mesečno usklađuje, i nominalno iznosi skoro 24.000 dinara.  Porodicama u skladu sa predviđenim cenzusom sleduje i dečji dodatak, a školskoj deci i džeparac.

Imaju pravo na besplatan smeštaj dece u vrtićima; za školsku decu nadoknadu za troškove prevoza do škole, naknadu za školski prevoz i udžbenike, plaćene odmore, rekreacije, ekskurzije i izlete u prirodi, pokrivene troškove za proslavu mature i sticanje diplome, jednokratnu pomoć za obnavljanje obuće i sezonske garderobe i povremenu jednokratnu pomoć...Deca smeštena u hraniteljske porodice primaju polovinu republičkog proseka plate dve godine nakon sticanja veština za rad, a ostvaruju pravo i na stipendiju za dobar uspeh u školi i uslov da su na budžetu...
Država direktno stimuliše hranitelje iznosom od blizu 14.000 dinara po detetu, koji se uvećava za po 30 odsto za svako do tri deteta koja prihvati. Plaćaju im se i doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje, ostvaruju pravo na subvencije za struju, imaju pravo na plaćena odsustva - u zavisnosti od uzrasta deteta. U zavisnosti od beneficija koje pružaju jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji žive imaju još poneku olakšicu.
Obzirom na nabrojano, nije ni potrebna neka šira društvena kampanja za hraniteljstvo, humanu i odgovornu misiju, smatraju nadležni, zadovoljni što je sve veći broj zainteresovanih.
(Posebnu, prirodno, još zaštićeniju kategoriju čine deca sa zdravstvenim problemima. I broj ove dece smeštene u hraniteljskim porodicama je u porastu.)
Videli smo jedno lice države - obraz za pohvalu.
Međutim, ima li država Janusovo lice, pitaju samohrani roditelji?
Zašto država dreši kesu za hranitelje, a nesrazmerno stimulišesocijalno ugrožene porodice i, posebno, samohrane roditelje?
"Pored činjenice da je teško i birokratski komplikovano ostvariti pravo na simbolično materijalno obezbeđenje porodice, dečji dodatak, tuđu negu i pomoć - ako se uračuna i jednokratna godišnja pomoć, to nisu značajni ni iznosi dovoljni za život.
U bezbroj slučajeva administrativno se rešava da samohrani roditelj koji samo "papirološki" ostvaruje pravo na alimentaciju ne prelazi cenzus za socijalnu pomoć. Izvršna presuda ne znači ništa ukoliko se rodielj čija je obaveza da isplaćuje alimentaciju snađe i prijavi na minimalac, što je najčešći slučaj. U praksi se beleže neverovatni primeri dovijanja da se obaveza staranja o detetu izbegne. Pravi mehanizam da se alimentacija naplati država još nije smislila.
Mnogo je roditelja u strahu da će im država oduzeti dete i dati ga u hraniteljsku porodicu ukoliko se povrede ili teže razboli ili izgube radnu sposobnost.
Roditelji su više od hranitelja, a podrška biološkoj porodici neuporedivo tanja" - priča za "Zemun info..." naša samohrana  teško obolela i vrlo zabrinuta sugrađanka, A. T., majka jednog deteta.
Hraniteljstvo, iz nama potpuno nepoznatih razloga, nije preterano poularno u Zemunu, gde je u tek 20 hraniteljskih porodica smešteno pedesetak dece.

Nadamo se da će iznete činjenice biti dobra motivacija mnogima koji se osećaju sposobnima i misle da mogu udovoljiti kriterijumima za hraniteljstvo.
Za sve bliže informacije mogu se obratiti Centru za socijalni rad - odeljenju Zemun.
A roditeljima kojima je ugrožena egzistencija i imaju decu, predstoji teška, uporna i duga borba da za sebe ostvare deo prava koja sleduju hraniteljima. Oni su, ipak, prvi - zar ne? Zašto se onda tretiraju kao drugi!?!



"Socijalna služba, sve ustanove, nisu našle za shodno da ovoj porodici pomognu. Pitam se za šta su ova deca kriva: za bolest majke, za nesavesnog oca ili za državu koja je neuređena toliko da za ovakve porodice niko ne haje?! "