НЕ ПРОЛАЗИМ ВИШЕ ТУДА
Умре јој муж, остане са децом на породичној пензији. Ишколује их, уз помоћ родбине са села.
Била је вредна, одговорна и педантна.
Само, ваљда, није имала среће. Само.
Остала је удовица у пуној снази, те се сасвим предала деци.
Временом су је сустизали и здравствени проблеми, посбно глауком који је напредовао.
Вазда је вукла и навлачила за кућу.
Кад јој се ћерка удала, остала је сама са сином тинејџером.
Помало озлоглашен крај, а она, сирота, старовремска жела са села, али са лепим манирима и господштином. Из доброг краја, Бошњана поред Варварина., краја добрих људи.
Оте јој се син, к`о што бива код благих удовица, које никада не прежале што им деца одрастају без оца, па би све добротом и попустљивошћу да им надокнаде...
Кад је већ поприлично оронула долазила је код мене да јој напишем понеки допис, или помогнем, уколико могу за неки послић сину. (Син се, наравно, није одазивао ни на један привремени посао који сам успевала да му нађем, збго чега се извињавала и стидела, ипак га, мајчински, правдајући...) Није ми било тешко. Не због кафе, коју је обавезно доносила у знак захвалности, већ зато што сам почела да поштујем неке њене особине, посебно невероватну уредност. На њој је све било беспрекорно, иако су је и очи, па и руке издавале. Кућа јој је блистала иако је била у тешком здравственом стању.
Трчала сам и онда када су и одрасли укућани почели да негодују, кришом.
Била сам потрешена њеним изгледом. Скоро да није излазила из куће, а није ни могла, готово је изгубила вид, а омршала је к`о костур, постала провидна. И глас је издавао, говорила је једва чујно. Копнила је и било ми је страшно жао.
Једнога дана, било је то првих дана септембра, кад ђаци оближње школе лармају и праве гужву на почетку школске године, у кућу је утрчала, сва уплакана, моја најмлађа ћерка: "Мама, испред зграде је Нена сва у крви, кажу да је пала. Још је жива..."
Нисам могла да изађем и гледам тај ужасни призор. Чула сам сирену возила хитне помоћи која су је одвезла. Распитивала сам се за њено здравље свакодневно. Свакога часа очекивао се крај.
Нека ми Бог опрости, помислила сам да је тако најбоље, да се више не мучи и злопати како ће претурити месец и опслужити у њеним годинама и стању...
И, како обично бива, тада сам јој први пут упознала ћерку и зета, на изјави саучешћа (већ сам веровала да је ћерку измислила). Сви су били на своме у Ненином беспрекорно одржаваном стану, пуни приче, некако необично расположени...
Не пролазим више плочником поред зграде са којег је време једва спрало Ненине крваве остатке.
И кад год заобиђем то кобно место њеног страдања, некаква канџа ми стисне срце.Сезоне пролазе, смењују се лета и зиме, а ја, која је нисам видела, видим је стварну, онако лагану и кошчату, како ме гледа својим последњим погледом који гасне.
Да ли се оклизнула са хоклице на тераси док је, сирота полуслепа, качила веш, или се бацила, никоме није било важно. И није важно. Само да је нашла мир. После толико мука које смо гледали ми са стране, заслужен.
Нени Бечкеи
0 Коментари